Page 303 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 303

ujak ponekad tako netremice  posmatrao.  Razgovarali su i o  nadzornici, i o  lekarima,  o
        predavanjima doktora Krokovskog — pa je ispalo da će Džems prisustvovati jednom od tih
        predavanja ako ostane osam dana. Ko je rekao Hansu da je ujak raspoložen da ode na takvo
        predavanje? Niko. On je to pretpostavljao i »smatrao sa tako mirnom izvesnošću kao svršenu
        stvar da je ujaku morala izgledati neprirodna i sama pomisao da ne prisustvuje, pa je pohitao
        da  preduhitri  svaku  sumnju  sa  »Dabogme,  ra-sume  se«,  kao  da  je  u  jednom  trenutku
        pomišljao  i  na  ono  što  je  bilo  nemoguće.  To  je  bila  ona  sila  koju  je  gospodin  Tinapel
        neodređeno osećao, i koja ga je nesvesno primoravala da svoga nećaka posmatra — ovoga
        puta otvorenih usta, jer mu je nos bio zapušen, iako se konzul ne seća da je imao kijavicu.
        On  je  slušao  svoga  rođaka  kako  govori  o  bolesti,  koja  je  ovde  stvarala  zajedničko
        profesionalno interesovanje kod svih, i o sklonosti za tu bolest; zatim o svom sopstvenom
        lakšem, ali dugotrajnom oboljenju; o nadražaju što ga bacili vrše na tkivo bronhija i plućnih
        mehurića, o stvaranju tuberkuloznih čvorića i rastvorljivih omamljivih otrova, o raspadanju
        ćelija i procesu zgrušavanja, za koji se posle ne zna da li će se usled krečnog petrificiranja i
        tkivnog zarašćivanja spasonosno primiriti ili će se razviti u veća ognjišta, napraviti šupljine i
        razoriti organ. Slušao ga je kako govori o ubrzanom, galopirajućem obliku ovog procesa koji
        već  za  nekoliko  meseca,  pa  čak  i  za  nekoliko  nedelja  dovodi  do  exitus-a; zatim  o
        pneumotomiji, koju savetnik majstorski izvodi; o resekciji pluća, koju će sutra ili u najskorije
        vreme  morati da izvrši jednoj novoj  teškoj bolesnici, jednoj  u svoje  vreme divnoj
        Škotlanđanki kod koje je nastupila gangraena plumonum, plućni trulež, tako da u njoj vri od
        crnkastozelene kužne materije, a ona po celi dan udiše rastvor karbolne kiseline u prahu, da

        ne bi od gađenja na samu sebe izgubila pamet. U tom trenutku se odjednom desilo, da je
        konzul, potpuno neočekivano i za samog sebe i na svoju najveću sramotu, prsnuo u smeh.
        Zacenuo se od smeha, ali se, dabogme, odmah trgnuo i uplašeno savladao, kašljao i gledao
        na svaki način da zataška besmisleni ispad — pri čemu je, uostalom, na svoje umirenje (koje
        je međutim značilo jedno novo uznemirenje) primetio da se Hans Kastorp ni najmanje ne
        obzire  na  nezgodu,  mada  mu  nije  mogla  promaći,  štaviše,  on  je  prešao  preko  nje  sa
        nemarnošću  koja  nije  značila  takt,  obzirnost,  uljudnost,  nego  čistu  ravnodušnost  i
        nezainteresovanost,  jednu  neprijatnu  trpeljivost,  kao  da  se  već  davno  odvikao  da  se  čudi
        takvim ispadima. Ali, bilo zato što je konzul želeo da svoju naglu veselost naknadno zaogrne
        plaštom razumnosti, bilo u vezi sa nečim drugim — on je odjednom zapodeo razgovor kakav
        se vodi u klubu, među muškarcima, i sa nabreklim žilama oko slepoočnica počeo da priča o
        nekoj  takozvanoj  »šansoneti«,  nekoj  kabaretskoj  pevačici,  jednom  sasvim  ludom  ženčetu
        koje se trenutno skrasilo u kvartu San-Pauli i koje svojim temperamentom i dražima — ujak
        ih  je  opisivao  svome  nećaku  —  zaluđuje  sve  muškarce  hamburške  republike.  Dok  je  to
        pričao  pomalo  je  zamuckivao,  ali  ni  zbog  toga  nije  trebalo  da  bude  u  neprilici,  jer se
        trpeljivost njegovog sagovornika, koju ništa nije moglo da iznenadi, protezala očevidno i na
        ovu  pojavu.  Međutim,  prevelika  zamorenost  od  puta  čija  je  žrtva  on  bio,  izrazila  se
        postepeno u tolikoj meri da je već oko pola jedanaest predložio da sedeljku prekinu, i nije
        mu baš bilo po volji što je u predvorju došlo još i do susreta sa mnogopominjanim doktorom
        Krokovskim, koji je sedeo pored vrata jednog salona i čitao novine, i s kojim ga je njegov
        nećak upoznao. Na doktorov pozdrav, pun gromke veselosti, nije znao gotovo ništa drugo da
        odgovori  nego »Odista, ra-sume  se«,  i  bio  je  veseo  kad  se  njegov  nećak  —  izjavivši
        prethodno  da  će  ga  sutra  u  osam  sati  odvesti  na  doručak  —                   preko balona,  iz
        Joahimove dezinfikovane sobe uputio  u svoju, i  kad  je  mogao  da  se  sa  uobičajenom
        cigaretom pred spavanje izvali  u dezerterov  krevet. Umalo nije izazvao požar,  pošto je
        dvaput pao u san sa upaljenom cigaretom među usnama.
   298   299   300   301   302   303   304   305   306   307   308