Page 302 - Thomas Mann - Čarobni breg

pojačane funkcije organa tako reći svečano izbiju na videlo. — Kako to: svečano? —
Naravno. Zar nikad nije primetio da pri izbijanju bolesti ima nečeg svečanog, neke vrste
telesne razdraganosti. — »Odista, ra-sume se«, pohita ujak da odgovori, podrhtavajući
donjom vilicom, a onda saopšti da može ostati osam dana, to jest: jednu nedelju, dakle sedam
dana, a možda samo šest. Pošto on nalazi da Hans Kastorp, zahvaljujući lečenju u
sanatorijumu, koje se oteglo preko svakog očekivanja, izgleda odlično i krepko, to on
pretpostavlja da će nećak zajedno s njim krenuti kući.
»No, no, samo ne tako naglo«, reče Hans Kastorp. Ujak govori kao svaki ravničar. Treba
najpre da se malo obrne i uživi ovde, pa će već izmeniti svoje mišljenje. U pitanju je potpuno
izlečenje, najvažnije je da se čovek dokraja izleči, a Berens mu je nedavno progunđao da će
morati još pola godine da ostane. Tu ga je ujak oslovio sa »mladiću« i upitao ga da li nije
poludeo. »Jesi li ti sasvim poludeo?« zapitao je. Još malo pa će se navršiti petnaest meseci
kako je na odmoru, a sad: još pola godine! Za ime boga, nema se toliko vremena na
rasipanje! — Na to se Hans Kastorp mirno i kratko nasemejao, gledajući put zvezda. Vreme!
Baš što se tiče ovog ljudskog vremena, moraće Džems da ispravi svoje dosadašnje pojmove
da bi mogao ovde o tome da govori. — Tinapel obeća da će, u Hansovom interesu, ozbiljno
porazgovarati sa gospodinom savetnikom. — »Uradi to!« reče Hans Kastorp. »On će ti se
dopasti. Interesantan karakter, odsečan i u isto vreme melanholičan.« A zatim je pokazao na
osvetljeni sanatorijum Šacalp i pomenuo kao slučajno da se leševi stazom za bob otpremaju
u dolinu.
Gospoda su zajedno večerala u restoranu Berghofa, pošto je prethodno Hans Kastorp

uveo gosta u Joahimovu sobu i dao mu prilike da se malo osveži.
Soba je, reče Hans Kastorp, dezinfikovana sa N2SO, tako temeljno kao da nije bio
posredi divlji odlazak, nego sasvim drugi, kao da nije bio exodus, nego exitus. I pošto je
Džems zapitao šta to znači, nećak reče: »To je žargon, naročiti način izražavanja! Joahim je
dezertirao, dezertirao u svoj puk. I toga ima. Ali požuri da bi dobio toplog jela!« I tako su
sedeli u prijatno zagrejanom restoranu jedan prema drugom, na mestu koje je bilo malo
uzvišeno. Patuljica ih je posluživala hitro i Džems je poručio bocu burgundera, koja je bila
servirana u jednoj korpici. Kucnuli su se, i blagi žar je prostrujao njihovim žilama. Mlađi je
govorio o ovdašnjem životu u razna godišnja doba, o pojedinim ličnostima u trpezariji, o
pneumotoraksu. Pneumotoraks je objasnio izloživši slučaj dobrodušnog Fergea. Pričao je
nadugačko o užasnoj prirodi pleurašoka, o trima nesvesticama gospodina Fergea, o
halucinaciji mirisa koja je odigrala neku ulogu u šoku i o smehu koji ga je spopao pri
završetku šoka. On je platio ceo račun. Džems je dobro jeo i pio kao što je navikao, a put i
promena vazduha još su pojačali njegov apetit. Pa ipak bi poneki put prestao da jede i onda
bi, položivši preko tanjira u tupom uglu nož i viljušku, sa punim ustima jela koje je
zaboravio da žvaće — sedeo i nepomično posmatrao Hansa Kastorpa, ali tako da je izgledalo
da nije svestan toga, a ni onaj drugi nije to primećivao. Na slepoočnicima konzula Tinapela,
koje su bile pokrivene tankom plavom kosom, isticale su se nabrekle žile.
O prilikama u zavičaju nisu govorili, ni o ličnim i porodičnim, ni o gradskim, ni o
poslovima, ni o firmi »Tunder & Vilms, brodogradnja, fabrika mašina i izrada kazana«, koja
je još čekala na mladog pripravnika, ali joj to, razume se, nije bila jedina briga, tako da se
postavljalo pitanje da li uopšte još računa na njega. Džems Tinapel dodirnuo je doduše sva ta
pitanja za vreme vožnje i docnije, ali su ona propala u zemlju — odbacila ih je Kastorpova
mirna, određena, neizveštačena ravnodušnost. To je bila neka vrsta neprikosnovenosti i
nepovredljivosti koja je podsećala na njegovu neosetljivost prema jesenjoj večernjoj
hladnoći, na njegove reči »Nama nije hladno« i koja je bila možda uzrok što ga je njegov