Page 301 - Thomas Mann - Čarobni breg

očekivati. Ne, Džems je baš morao biti taj koji će u porodičnoj misiji da izvidi šta je s tim
rođakom koji se nikako ne vraća. On ga je još ranije očekivao. Ali otkako se Joahim vratio
sam i izvestio porodicu kako stoje stvari, napad se nije mogao više odlagati, i Hans Kastorp
nije bio nimalo zgranut kad mu je, tačno četrnaest dana posle Joahimovog odlaska, vratar
predao depešu koju je on sa podozrenjem otvorio i koja je izveštavala o skoroj poseti
Džemsa Tinapela. On je imao u Švajcarskoj trgovačkih poslova, pa je rešio da napravi mali
izlet do Hansovog brega. Trebalo je prekosutra da stigne.
»Dobro«, mislio je Hans Kastorp. »Lepo«, mislio je on. Pa je dodao u sebi čak i nešto
nalik na »Molim!« — »Kad bi ti slutio!« reče on u mislima rođaku koji mu je javljao
dolazak. Jednom reči on je primio vest veoma mirno, obavestio savetnika Berensa i upravu,
zadržao sobu — Joahimova soba je još bila na raspoloženju — i preksutradan, u onaj sat kad
je i sam stigao, dakle oko osam uveče (bio je već mrak) odvezao se na stanicu »Selo« u istim
onim nezgrapnim kolima u kojima je ispratio Joahima, da bi dočekao izaslanika ravnice, koji
je dolazio da vidi šta je s njim.
Crven u licu, bez šešira, samo u odelu, stajao je on na ivici perona kad se mali voz
dokotrljao u stanicu, stao pred prozor vagona i pozvao svoga rođaka da siđe. Konzul Tinapel
— Džems bio je vicekonzul: dostojno je odmenio starog Tinapela i u ovom počasnom zvanju
— prozebao, uvijen u svoj zimski kaput (oktobarsko veče bilo je odista vrlo hladno, nije
mnogo trebalo da padne mraz, pred zoru će ga svakako biti), izišao je iz kupea pun
neočekivano vedrog raspoloženja, koje je on ispoljavao u nešto krutim vrlo civilizovanim
manirima otmenog gospodiča severozapadne Nemačke, i pozdravio nećaka ističući svoje

zadovoljstvo zbog njegovog odličnog lzgleda. Pošto je video da ga je ćopavko oslobodio
svake brige oko prtljaga, popeo se sa Hansom Kastorpom na visoko i tvrdo sedište u kolima.
Vozili su se ispod neba koje je bilo puno zvezda. Sa zavaljenom glavom i sa kažiprstom u
vazduhu, objašnjavao je Hans Kastorp ujaku nebeska polja, opisivao rečju i grimasom sad
ovo sad ono svetlucavo sazvežđe i izgovarao imena planeta, — dok je onaj drugi, koga je
više zanimala ličnost njegovog pratioca nego vasiona, mislio da je doduše moguće i da nije
baš ludo što on u ovoj prilici govori o zvezdama, ali da ima mnogo prečih stvari za razgovor.
Otkad poznaje tako dobro te udaljene sfere? — pitao je on Hansa Kastorpa, na što je ovaj
odgovorio da je stekao to znanje dok se za vreme večernjih časova odmarao na balkonu u
toku proleća, leta, jeseni i zime. — Kako? Noću leži na balkonu? — O, da. I konzul će to isto
raditi. Ništa mu drugo ne preostaje.
»Dabogme, to se ra-sume«, reče Džems Tinapel predusretljivo i malo uplašeno. Njegov
nećak je govorio mirno i jednoliko. Sedeo je pored njega bez šešira i bez gornjeg kaputa,
iako se u vazduhu sveže jesenje večeri pomalo osećao mraz. »Zar tebi nije hladno?« upita ga
Džems, jer je on sam drhtao ispod čitav palac debelog sukna svoga kaputa, a u isto vreme
govorio nekako užurbano i isprekidano, jer su mu zubi pokazivali sklonost ka cvokotanju.
»Nama nije hladno«, odgovori Hans Kastorp mirno i kratko.
Posmatrajući ga sa strane, konzul nije mogao da ga se nagleda. Hans Kastorp se nije
raspitivao za rođake i poznanike kod kuće. Pozdrave koje mu je Džems isporučio, pa i
Joahimove, koji je već bio u puku i sijao od sreće i ponosa, primio je mirno, sa zahvalnošću,
ne raspitujući se za prilike kod kuće. Uznemiren nečim neodređenim, ne znajući da li je to
zbog nećaka ili fizičkog umora posle puta, Džems je gledao uokolo, ne razaznavajući
pojedinosti planinskog predela. Duboko je udisao vazduh i divio mu se kad god bi ga
izdahnuo. Zaista, odgovorio bi onaj drugi, nije on uzalud tako čuven. On ima moćne osobine.
Ioko ubrzava opšte sagorevanje, ipak se u telu nagomilavaju belančevine. Bolesti, koje svaki
čovek pritajeno u sebi nosi, on je u stanju da izleči. Najpre ih snažno pokrene da usled