Page 300 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 300

bi ranije gospodin Setembrini šaljivo i pomirljivo; ali se Hans Kastorp, koji je sad sedeo na
        njegovom mestu, pokazao neumešan, i nije imao dovoljno autoriteta da ga zameni.
            Samo sa dvojicom drugova za stolom imao je Hans Kastorp prisnijih veza: jedan od njih
        bio je A. K. Ferge iz Petrograda, njegov  sused s  leve  strane,  dobrodušni  paćenik,  koji  je
        ispod žbunja svojih riđih brkova pričao o proizvodnji gumenih cipela i o dalekim predelima,
        o polarnom krugu i večitoj zimi na krajnjem severu, i s kojim je Hans Kastorp išao ponekad
        čak i u obavezne šetnje. A drugi, koji bi im se uvek, kad god se to moglo, kao treći pridružio,
        i koji je sedeo na  gornjem kraju stola, prekoputa meksikanskog  grbavka, bio je onaj
        Manhajmljanin sa retkom kosom i  kvarnim zubima, Vezal po  imenu, Ferdinand Vezal,
        trgovac po zanimanju, čije su oči uvek tako požudno piljile u ljupku priliku gospođe Šoša, i
        koji je od one pokladne noći stalno pokušavao da se sprijatelji sa Hansom Kastorpom.
            On  je  to  činio  sa  pokornošću  i  krotkošću,  sa  nekom  poniznom  odanošću,  koja  je  za
        Kastorpa imala  u  sebi  nečeg  odvratno-jezivog,  pošto je on shvatao  njen komplikovani
        smisao, ali prema kojoj se on čovečno odnosio. Gledajući na sve to mirno, pošto je znao da
        treba samo da skupi  malo obrve  pa  da  se bednik pokunji  i ustukne,  trpeo je služiteljsko
        ponašanje Vezalovo, koji je koristio  svaku  priliku  da mu se pokloni i  da mu se udobri.
        Dopuštao je čak i to da mu Vezal ponese ponekad u šetnji gornji kaput — Vezal ga je nosio
        preko ruke sa izvesnom pobožnošću — trpeo je najzad i Manhajmljaninov sumorni razgovor.
        Vezal je uživao da postavlja pitanja, na primer: da li ima smisla da čovek izjavi ljubav ženi
        koju voli,  a koja za njega nimalo  ne mari  —  šta  misle  gospoda o takvoj beznadežnoj
        ljubavnoj izjavi. Što se njega tiče, on to visoko ceni i smatrao bi tako nešto za beskrajnu

        sreću. Sam akt priznanja izaziva doduše odvratnost i krije u sebi mnogo sopstvenog uniženja,
        ali  on  za  jedan  trenutak  dovodi  u  neposrednu  ljubavnu  blizinu  žuđeni  predmet,  uvlači  ga
        silom u poverljiv razgovor, u element sopstvene strasti, i mada je time, razume se, svemu
        kraj, ipak zato večiti gubitak nije preplaćen onim trenutkom očajničke slasti; jer priznanje
        znači silu, i ukoliko je veće odupiranje i odvratnost Sa druge strane, utoliko je veće uživanje.
        —  Ovde je namršteno  lice Hansa Kastorpa  ućutkalo  Vezala,  a  to  se  desilo  više  zbog
        prisutnosti dobrodušnog Fergea, koji je često isticao kako nikako ne mari za visoke i teške
        teme, više, dakle, zbog njega nego zbog toga što je naš junak bio suviše krut sudija u pogledu
        morala. Pošto nama nije ni najmanje stalo da ga prikažemo boljim ili gorim nego što je bio,
        reći ćemo i to da je jadni Vezal jedne večeri, u četiri oka, prigušenim glasom navalio da mu
        boga radi u poverenju malo podrobnije ispriča šta je doživeo i kako se proveo one pokladne
        noći kad se društvo razišlo, i da mu je Hans Kastorp mirne duše učinio po volji, a da pri tom,
        kao  što  čitalac  može  verovati,  ova  diskretna  scena  nije  uprljana  nijednom  niskom  i
        raskalašnom reči. Pa ipak ima razloga da ostanemo po strani, i dodajemo samo toliko da je
        Vezal posle toga sa udvostručenom odanošću nosio kaput ljubaznog Hansa Kastorpa.
            Ovoliko o Hansovom novom društvu za stolom. Mesto sa njegove desne strane bilo je
        slobodno i samo privremeno zauzeto, samo za nekoliko dana, a zauzeo  ga je jedan gost,
        kakav je i on sam nekad bio, Jedai njegov rođak, koji je došao iz ravnice da ga poseti, moglo
        bi se reći, kao neki izaslanik odande — jednom reči, Hansov ujak Džems Tinapel.
            Bio je to čitav događaj: odjednom se našao na stolici pored njega zastupnik i izaslanik
        rodnog kraja, noseći u tkivu svog engleskog odela svežu atmosferu starog, minulog, ranijeg
        života, jednog »višeg sveta« koji je dole živeo. Ali moralo je do toga doći. Davno je već u
        sebi Hans Kastorp računao sa ovakvim gostom iz ravnice, pa je sasvim tačno pogodio čak i
        ličnost  kojoj  će  biti  povereno  da  se  raspita  za  njegovo  zdravlje.  A  to  i  nije  bilo  teško
        pogoditi, jer je Peter, moreplovac, slabo dolazio u obzir, a za starog ujaka Tinapela znalo se
        sigurno da  ga ni deset  konja ne bi  dovuklo u ovaj  kraj,  od  čije  je  klime  mogao  svašta
   295   296   297   298   299   300   301   302   303   304   305