Page 300 - Thomas Mann - Čarobni breg

bi ranije gospodin Setembrini šaljivo i pomirljivo; ali se Hans Kastorp, koji je sad sedeo na
njegovom mestu, pokazao neumešan, i nije imao dovoljno autoriteta da ga zameni.
Samo sa dvojicom drugova za stolom imao je Hans Kastorp prisnijih veza: jedan od njih
bio je A. K. Ferge iz Petrograda, njegov sused s leve strane, dobrodušni paćenik, koji je
ispod žbunja svojih riđih brkova pričao o proizvodnji gumenih cipela i o dalekim predelima,
o polarnom krugu i večitoj zimi na krajnjem severu, i s kojim je Hans Kastorp išao ponekad
čak i u obavezne šetnje. A drugi, koji bi im se uvek, kad god se to moglo, kao treći pridružio,
i koji je sedeo na gornjem kraju stola, prekoputa meksikanskog grbavka, bio je onaj
Manhajmljanin sa retkom kosom i kvarnim zubima, Vezal po imenu, Ferdinand Vezal,
trgovac po zanimanju, čije su oči uvek tako požudno piljile u ljupku priliku gospođe Šoša, i
koji je od one pokladne noći stalno pokušavao da se sprijatelji sa Hansom Kastorpom.
On je to činio sa pokornošću i krotkošću, sa nekom poniznom odanošću, koja je za
Kastorpa imala u sebi nečeg odvratno-jezivog, pošto je on shvatao njen komplikovani
smisao, ali prema kojoj se on čovečno odnosio. Gledajući na sve to mirno, pošto je znao da
treba samo da skupi malo obrve pa da se bednik pokunji i ustukne, trpeo je služiteljsko
ponašanje Vezalovo, koji je koristio svaku priliku da mu se pokloni i da mu se udobri.
Dopuštao je čak i to da mu Vezal ponese ponekad u šetnji gornji kaput — Vezal ga je nosio
preko ruke sa izvesnom pobožnošću — trpeo je najzad i Manhajmljaninov sumorni razgovor.
Vezal je uživao da postavlja pitanja, na primer: da li ima smisla da čovek izjavi ljubav ženi
koju voli, a koja za njega nimalo ne mari — šta misle gospoda o takvoj beznadežnoj
ljubavnoj izjavi. Što se njega tiče, on to visoko ceni i smatrao bi tako nešto za beskrajnu

sreću. Sam akt priznanja izaziva doduše odvratnost i krije u sebi mnogo sopstvenog uniženja,
ali on za jedan trenutak dovodi u neposrednu ljubavnu blizinu žuđeni predmet, uvlači ga
silom u poverljiv razgovor, u element sopstvene strasti, i mada je time, razume se, svemu
kraj, ipak zato večiti gubitak nije preplaćen onim trenutkom očajničke slasti; jer priznanje
znači silu, i ukoliko je veće odupiranje i odvratnost Sa druge strane, utoliko je veće uživanje.
— Ovde je namršteno lice Hansa Kastorpa ućutkalo Vezala, a to se desilo više zbog
prisutnosti dobrodušnog Fergea, koji je često isticao kako nikako ne mari za visoke i teške
teme, više, dakle, zbog njega nego zbog toga što je naš junak bio suviše krut sudija u pogledu
morala. Pošto nama nije ni najmanje stalo da ga prikažemo boljim ili gorim nego što je bio,
reći ćemo i to da je jadni Vezal jedne večeri, u četiri oka, prigušenim glasom navalio da mu
boga radi u poverenju malo podrobnije ispriča šta je doživeo i kako se proveo one pokladne
noći kad se društvo razišlo, i da mu je Hans Kastorp mirne duše učinio po volji, a da pri tom,
kao što čitalac može verovati, ova diskretna scena nije uprljana nijednom niskom i
raskalašnom reči. Pa ipak ima razloga da ostanemo po strani, i dodajemo samo toliko da je
Vezal posle toga sa udvostručenom odanošću nosio kaput ljubaznog Hansa Kastorpa.
Ovoliko o Hansovom novom društvu za stolom. Mesto sa njegove desne strane bilo je
slobodno i samo privremeno zauzeto, samo za nekoliko dana, a zauzeo ga je jedan gost,
kakav je i on sam nekad bio, Jedai njegov rođak, koji je došao iz ravnice da ga poseti, moglo
bi se reći, kao neki izaslanik odande — jednom reči, Hansov ujak Džems Tinapel.
Bio je to čitav događaj: odjednom se našao na stolici pored njega zastupnik i izaslanik
rodnog kraja, noseći u tkivu svog engleskog odela svežu atmosferu starog, minulog, ranijeg
života, jednog »višeg sveta« koji je dole živeo. Ali moralo je do toga doći. Davno je već u
sebi Hans Kastorp računao sa ovakvim gostom iz ravnice, pa je sasvim tačno pogodio čak i
ličnost kojoj će biti povereno da se raspita za njegovo zdravlje. A to i nije bilo teško
pogoditi, jer je Peter, moreplovac, slabo dolazio u obzir, a za starog ujaka Tinapela znalo se
sigurno da ga ni deset konja ne bi dovuklo u ovaj kraj, od čije je klime mogao svašta