Page 299 - Thomas Mann - Čarobni breg

ODBIJENI NAPAD

Točak se zavitlao. Kazaljka se pomakla. Gorocvet i zvončići behu precvetali, divlji
karanfili isto tako. Tamnoplave zvezde encijana, mrazovac, bled i otrovan, pokazaše se opet
u vlažnoj travi, a vrhovi šuma se zacrveneše. Jesenja ravnodnevica je prošla, zadušnice su
bile na pomolu, a za izvežbanije potrošače vremena bila je već na vidiku i prva nedelja pred
Božić, i najkraći dan, pa i sam božićni praznik. Ali su se još ređali lepi oktobarski dani —
lepi kao što je bio lep i onaj dan kad su rođaci razgledali savetnikove uljane slike.
Otkako je Joahim otišao, Hans Kastorp nije više sedeo za stolom gospođe Šter, od koga je
smrt uklonila doktora Blumenkola i za kojim je Marusja svoju nerazložnu veselost gušila u
maramici koja je mirisala na pomorandžu. Tamo su sad sedeli novi gosti, potpuno strani.
Našem prijatelju, koji je sa dva i po meseca ušao u drugu godinu, dodelila je uprava drugo
mesto, za susednim stolom, koji je stajao ukoso od starog, dalje prema levim vratima
verande, između njegovog pređašnjeg i »stola boljih Rusa«, ukratko, za Setembrinijevim
stolom. Da, na napuštenom mestu humaniste sedeo je sad Hans Kastorp, opet u začelju,
prema mestu određenom za lekara, koje je, za svakom od sedam trpeza, bilo rezervisano za
savetnika i njegovog pomoćnika.
Na gornjem kraju stola, levo od počasnog mesta za lekare, sedeo je, šćućuren na nekoliko
jastuka, grbavi amater-fotograf iz Meksika, čiji je izraz lica podsećao na gluvog čoveka jer
nije znao drugog jezika sem svog. Pored njega je sedela postarija gospođica iz Erdelja, koja
je — kao što se već gospodin Setembrini žalio — ceo svet htela da zainteresuje za svoga
zeta, premda o ovom čoveku niko nije ništa znao niti je želeo da zna. Viđali su je kako u
određene časove dana stoji kraj ograde svoje balkonske lođe i obema rukama drži iza vrata
svoj štapić sa drškom od tula-srebra, kojim se ona služila i pri svojim obaveznim šetnjama —
da bi dubokim disanjem širila svoje grudi, plitke kao tanjir. Prekoputa od nje sedeo je jedan
Čeh, koga su zvali gospodin Vencel, jer niko nije mogao da izgovori njegovo prezime.
Gospodin Setembrini se u svoje vreme poneki put vežbao u tome da izgovori zamršenu
grupu suglasnika iz kojih se to prezime sastojalo — zacelo ne u ozbiljnoj nameri nego da bi
se našalio i pokazao kako je njegova otmena latinština nemoćna pred ovim divljim
glasovnim šipražjem. Premda je bio gojazan kao jazavac i imao apetit koji se neobično
isticao čak i među ovdašnjim svetom, uveravao je Čeh već četiri godine da mora umreti. Pri
večernjim zabavama sviruckao je ponekad na mandolini, iskićenoj trakama, pesme svoga
zavičaja i pričao o svojoj plantaži šećerne repe, na kojoj rade samo lepe devojke. U blizini
Hansa Kastorpa sedeli su, sa obe strane stola, gospodin i gospođa Magnus, pivarski bračni
par iz Halea. Ovaj par okružavala je atmosfera melanholije, jer su oboje gubili po život
važne produkte izmene materije: gospodin Magnus šećer, a gospođa Magnus belančevinu.
Kroz duševno raspoloženje, naročito blede gospođe Magnus, kao da se nije provlačila ni
najtanja nit nade, iz nje se širila duševna pustoš, kao zadah iz podruma, i ona je gotovo još
izrazitije nego neobrazovana Šter predstavljala onu sintezu bolesti i gluposti koja je Hansa
Kastorpa vređala, zbog čega ga je gospodin Setembrini prekorevao. Gospodin Magnus je bio
življeg duha i govorljiviji, ali na takav način da je u svoje vreme izazivao Setembrinijevu
literarnu nestrpljivost. Znao je i da plane i dolazio je češće u sukob sa gospodinom Vencelom
zbog politike, a i zbog drugih stvari. Njega je ljutilo nacionalno častoljublje kod Čeha, koji je
povrh toga bio pristalica trezvenjaštva i osuđivao s moralne strane pivarevo zanimanje, dok
je pivar, sav crven u licu, dokazivao kako se u zdravstvenom pogledu nema šta prigovoriti
tome piću, s kojim su tako prisno bili vezani njegovi interesi. U takvim prilikama posredovao