Page 297 - Thomas Mann - Čarobni breg

samoj zastavi. »Ene de!« začudi se Hans Kastorp. »Ozbiljno? Motki? Parčetu krpe?« —
Dabogme; a kod artiljerije se simbolično zaklinju topu. — To su zanesenjački običaji, mislio
je civil, osećajno-fanatični, moglo bi se reći, na što je Joahim ponosno i srećno klimnuo
glavom.
On se sav predao pripremanju, izmirio je kod uprave svoje račune, i već nekoliko dana
pre utvrđenog počeo je da sprema kofere. Spakovao je letnje i zimsko odelo, dao služitelju
da mu ušije u platnen džak krznenu vreću zajedno sa pokrivačima od kamilje dlake: možda
će mu biti potrebni na manevrima. Počeo je da se oprašta.
Otišao je u oproštajnu posetu kod Nafte i Setembrinija — sam, jer mu se rođak nije
pridružio niti je zapitao šta Setembrini misli o Joahimovom skorom odlasku i o Kastorpovom
skorom neodlasku: da li je rekao »gle, gle« ili »tako, tako« ili oboje, ili »poveretto« — to je
njemu bilo sasvim svejedno.
Uoči samog odlaska Joahim je poslednji put ispunio sve svoje dužnosti: nije propustio
nijedan obrok, nijedan odmor, nijednu šetnju; pozdravio se sa lekarima i nadzornicom. A
onda je došlo jutro: zažarenih očiju i hladnih ruku došao je na doručak, jer čitavu noć nije
spavao; jedva ako je uzeo koji zalogaj, i kad je kepec javio da je prtljag smešten, skočio je
naglo sa stolice da se oprosti sa drugovima za stolom. Gospođa Šter je lila suze, lake neslane
suze neobrazovanih ljudi pri rastanku, a odmah je zatim iza Joahimovih leđa zavrtela glavom
prema nastavnici i okrećući ovamo-onamo šaku sa raširenim prstima napravila grimasu punu
najprostijeg sumnjičenja u pogledu opravdanosti Joahimovog odlaska i u pogledu stanja
njegovog zdravlja. Hans Kastorp je video to dok je stojeći ispijao svoju šolju, da bi odmah

krenuo za svojim rođakom. Još je trebalo dati napojnice i zvanično se u predvorju oprostiti sa
izaslanikom uprave. Kao uvek prilikom nečijeg odlaska, i sad su se iskupili pacijenti:
gospođa Iltis sa »steriletom«, gospođica Levi, čije je lice imalo boju slonove kosti, raspusni
Popov sa svojom verenicom. Svi su mahali maramicama dok su kola sa zakočenim zadnjim
točkom strugala niz kolski prilaz. I ruže je dobio Joahim. Na glavi je imao šešir. Hans
Kastorp ga nije imao. Jutro je bilo divno, prvo sunčano jutro posle dugih tmurnih dana.
Šijahorn, Zelene Kule, glavica seoskog brega stajali su kao neka neizmenjiva znamenja u
plavetnilu; i Joahimove oči su počivale na njima. Gotovo da je šteta, reče Hans Kastorp, što
se baš pri odlasku vreme tako prolepšalo. Ima u tome izvesne pakosti; negostoljubiv
poslednji utisak olakšao bi rastanak. Na to je Joahim primetio da nije potrebno nikakvo
olakšanje, ovahvo vreme je srvršeno pogodno za vojne vežbe, i ono će mu dole još dobro
doći. Inače su malo govorili. Kako je svaki od njih bio zauzet svojim mislima, nisu imali
ništa naročito jedan drutom da kažu. Sem toga, pred njima je na boku pored kočijaša sedeo
hromi vratar.
Sedeći na visokom sedipštu i udarajući se o tvrde jastuke kabrioleta, ostavili su za sobom
vodeni tok i uzani kolovoz, krenuli nepravilno izgrađenim drumom, koji je išao naporedo sa
železničkom prugom, i zaustavili se na pločniku pred zgradom stanice »Selo«, koja je u
stvari bila jedna obična šupa. Hans Kastorp prepoznade sve i obuze ga strah. Otkako je pre
trinaest meseca u sam sumrak stigao, nije više video stanicu. »Ovde sam sišao«, reče on bez
potrebe i Joahim odgovori samo: »Da, tu«, i isplati kočijaša.
Okretni ćopavko pobrinuo se za sve, za voznu kartu i za prtljag. Stajali su na peronu jedan
do drugog, kraj minijaturnog voza, pored malog sivo obloženog kupea, u kome je Joahim
zauzeo jedno mesto spustivši na njega kaput, savijeni pled i ruže. »Eto, pa sad položi tu tvoju
romantičnu zakletvu«, reče Hans Kastorp, a Joahim odgovori: »Položiću je.« Šta još?
Isporučili su jedan drugom poslednje pozdrave, pozdrave onima dole i onima gore. Onda je
Hans Kastorp šarao još samo svojim štapom po asfaltu. Kad je dat znak za polazak, trgao se,