Page 296 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Ja više ne merim«, odgovori Joahim.
»Ja imam tempus«, reče Hans Kastorp, podražavajući gospođu Šter koja je govorila
»šampus«; posle čega je Joahim iza staklene pregrade zaćutao.
Ni docnije nije ništa govorio, ni tada ni idućih dana. Nije se raspitivao za rođakove
planove i odluke koji su, pošto je rok bio kratak, morali sami po seđi da se obelodane:
pripremanjem ili nepripremanjem za put, a to se i pokazalo: nije bilo nikakvog pripremanja.
On se, izgleda, pridržavao kvijetizma koji je odnekud pronašao da raditi znači vređati boga,
jer je bog zadržao to pravo isključivo za sebe. U svakom slučaju, Hans Kastorp je svoju
aktivnost tih dana ograničio na jednu posetu Berensu, na jedan razgovor s njim, za koji je
Joahim znao i čiji je tok
i ishod mogao na prste da izračuna. Njegov rođak je izjavio kako je slobodan da pridaje više
važnosti savetnikovim ranijim mnogobrojnim opomenama, prema kojima bi trebalo da
sačeka dok sasvim ne ozdravi, pa da se nikad više ne mora vraćati, nego njegovim prekim
rečima izgovorenim u trenutku rđavog raspoloženja; on ima 37,8, i ne može se osećati kao
rite otpušten, i ako savetnikova nedavna izjava ne treba da se shvati kao udaljavanje iz
zavoda, a on nije svestan da je za takav postupak dao povoda, onda je on, posle mirnog
razmišljanja, protivno Joahimu Cimsenu, odlučio da i dalje ovde ostane i da sačeka dok se
otrovi potpuno ne raziđu. Na to je savetnik po svoj prilici odgovorio: »E, pa lepo!« I: »Ne
zamerite!« I: tako govori pametan čovek, i: on je odmah video da Hans Kastorp ima više
talenta za pacijenta nego onaj begunac i delija. I tako dalje.
Ovako je, prema Joahimovom približno tačnom računu, tekao taj razgovor, i zato on nije

ništa govorio, već je samo konstatovao da se Hans Kastorp neće pridružiti njegovim
pripremama za put. Dobri Joahim je uostalom imao dovoljno svojih briga. On se zaista nije
mogao dalje brinuti za sudbinu svoga rođaka i za njegov dalji boravak ovde. U njegovim
grudima je besnela bura — što je sasvim razumljivo. Možda je i dobro što nije više merio
temperaturu i što je, tobože slučajno, slomio svoj instrument, ispustivši ga na zemlju.
Merenja bi mogla dati rezultate koji bi izazvali pometnju, — kad se uzme u obzir kako je
Joahim bio strašno uzbuđen, čas tamno zažaren, čas bled od radosti i živčane napregnutosti.
Nije mogao više da leži, ceo dan je hodao gore-dole po svojoj sobi (što je Hans Kastorp
dobro čuo), u sve one sate — četiri puta na dan — u kojima je na Berghofu vladala
horizontala. Godina i po! A sad u ravnicu, kući, sad stvarno u puk, iako samo sa pola
odobrenja! Nije to bila ni u kom pogledu mala stvar, Hans Kastorp je to osećao po
uznemirenom rođakovom hodanju. Osamnaest meseca, celu godinu i još pola godine odozgo,
provesti ovde gore, duboko se uživeti, ući u ovaj kolosek reda, u ovaj neizmenljivi način
života, koji je on za sedam puta po sedamdeset dana u svima godišnjim dobima oprobao — i
sad kući među drugi svet, k ljudima koji za ovaj život ovde ne znaju! Kakve li su sve teškoće
prilagođavanja mogle tamo da mu zaprete! I treba li se čuditi što se Joahimovo veliko
uzbuđenje nije imalo pripisati samo radosti nego i strahovanju i tuzi zbog rastanka s onim na
šta se bio sasvim navikao? — O Marusji i da ne govorimo.
Ali radost je preovlađivala. Srce i usta su se dobrom Joahimu prelivali od sreće; on je
govorio samo o sebi, budućnost njegovog rođaka nije ga više zanimala. Govorio je o tome
kako će sad sve da se osveži i obnovi: život, on sam, vreme — svaki dan, svaki čas! Vratiće
se dobro vreme i lepi dani mladosti. Govorio je o svojoj majci koja je po očuhu bila tetka
Hansu Kastorpu i koja je imala blage crne oči, kao i Joahim. On je nije video za sve vreme
što je ovde proboravio, pošto s meseca na mesec, od polugodišta do polugodišta, nije mogla,
kao ni on, da se odluči i da poseti sina. Govorio je uz oduševljen osmeh o zakletvi na vernost
koju će uskoro da položi zastavi — jer ona se na svečan način, pred samom zastavom, polaže