Page 295 - Thomas Mann - Čarobni breg

prvi put dopro do njegovog uha glas gospodina Albina, dolazio je sad tihi razgovor do našeg
bolesnika čiji su se prsti i lice vrlo brzo ukočili od hladnoće. On se već bio navikao na to,
davno već nije mogao da zamisli drugi način života, i bio je zahvalan na blagodeti što može
da leži tako zaklonjen i o svemu da razmišlja.
Odluka je, dakle, pala, Joahim će da otputuje. Radamant ga je otpustio — ne rite, ne kao
zdrava, ali mu je ipak nekako upola odobrio da ode, zbog njegove postojanosti, odajući joj na
taj način priznanje. Otputovaće uskim kolosekom u ravnicu, u Lantkvart, u Romanshorn,
zatim preko prostranog jezera bez dna, preko koga je u pesmi prejahao vitez, pa preko čitave
Nemačke — kući. Živeće tamo u svetu ravničara, među ljudima koji i ne slute kako se sve
mora živeti, koji ne znaju za termometar, za veštinu da se čovek sam uvije u ćebad, za
krznenu vreću, za obavezne šetnje, za ... teško je bilo reći, teško pobrojati sve ono o čemu
oni dole nisu ništa znali; ali pomisao da će Joahim, pošto je proveo ovde gore više od godinu
i po dana, živeti među svetom koji o svemu tome ništa ne zna, ta pomisao, koja se ticala
samo Joahima a tek izdaleka, više kao pretpostavka, i njega, Hansa Kastorpa, zbunjivala ga
je u tolikoj meri da je zatvorio oči i odmahnuo rukom. »Nemoguće, nemoguće«, mrmljao je
on.
A pošto je to na šta je mislio bilo nemoguće, produžiće da živi ovde gore sam i bez
Joahima. Da. Dokle? Dok ga Berens kao izlečenog ne otpusti, i to ozbiljno a ne ovako kao
danas. Ali, prvo, to je bio rok na koji se moglo samo rukom odmahnuti, kao što je učinio
Joahim jednom prilikom, i, drugo, da li bi onda nemoguće postalo mogućnijim? Naprotiv.
Morao je čovek biti lojalan pa priznati da mu je bila pružena ruka sad kad nemoguće možda

još i nije bilo toliko nemoguće Koliko će biti docnije, kad mu je Joahimovim divljim
odlaskom dat oslonac i vođa za put u ravnicu, za put koji on sam po sebi nikad ne bi našao.
Humanistička pedagogika bi mu i te tako savetovala da prihvati tu ruku i toga vođu, da je
humanistička pedagogika znala šta se događa! Ali gospodin Setembrini je bio samo
predstavnik onih sila koje je bilo vredno čuti, ali koje nisu bile jedine i bezuslovne; tako je
bilo i sa Joahimom. On je, razume se, vojnik. Otputovao je skoro u trenutku kad je trebalo da
se vrati prsata Marusja (svi su znali da se vraća prvog oktobra), dok je njemu, civilu, Hansu
Kastorpu, izgledalo nemoguće da otputuje prosto zbog toga što je morao da čeka na Klavdiju
Šoša, o čijem povratku nije bilo još ni govora. »Ja ne mislim tako«, rekao je Joahim kad mu
je Radamant govorio o dezerterstvu, što je bez sumnje, s obzirom na Joahimov karakter, bilo
od strane natuštenog savetnika samo trabunjanje. Ali za njega, civila, stvari su ipak stajale
drukčije. Za njega — (Da, nesumnjivo je tako! Da bi na osnovu svog osećanja došao do ove
odlučne misli, legao je danas da se odmori na ovoj hladnoći.) — za njega bi zaista značilo
dezerterstvo da ugrabi priliku pa da, na divlji ili poludivlji način, otputuje u ravnicu;
dezertiranje od onih odgovornosti koje je ovde gore preuzeo na sebe posmatrajući
veličanstvenu tvorevinu, nazvanu Homo Dei; značilo bi to dezertiranje od njegovih teških i
uzbudljivih »vladalačkih« dužnosti koje prevazilaze njegove prirodne snage, ali koje ga čine
pustolovno srećnim i koje je on preuzeo na sebe ovde u lođi i na onom mestu punom plavog
cveća.
Istrgnuo je termometar iz usta tako naglo kao što je samo jednom pre toga uradio: kad ga
je prvi put upotrebio, onda kad mu je nadzornica prodala taj fini instrument; pogledao je u
njega isto onako gramžljivo kao i onda. Živa se naglo popela i pokazivala trideset i sedam sa
osam, gotovo sa devet.
Hans Kastorp zbaci sa sebe ćebad, skoči na noge i poče ubrzano da šeta po sobi, prema
vratima od hodnika i natrag. Zatim je, opet u horizontalnom položaju, zovnuo polako
Joahima i upitao ga za njegovu temperaturu.