Page 294 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Razumem, gospodine savetniče.«
»No, a vi, mladi čoveče iz civilnih redova? Sigurno ćete i vi s njim na put?«
Sad je trebalo da Hans Kastorp odgovori. On je stajao, isto onako bled kao pre godinu
dana prilikom onog pregleda koji ga je zadržao ovde, stajao je na istom mestu kao i onda, i
opet se moglo jasno videti kako mu srce udara o rebra. On reče:
»Prepuštam to vašoj odluci, gospodine savetniče.«
»Mojoj odluci. Lepo!« I on ga povuče za rukav k sebi, i poče da osluškuje i da kucka.
Nije diktirao. Sve je to išlo prilično brzo. Kad je bio gotov reče:
»Možete putovati.«
Hans Kastorp poče mucati:
»To jest... kako? Zar sam ja zdrav?«
»Da, vi ste zdravi. O onom mestu u levom vrhu nije vredno više govoriti. Vaša
temperatura ne odgovara stanju pluća. Odakle ona dolazi ne mogu da vam kažem. Mislim da
ona nije tako važna. Što se mene tiče možete putovati.«
»Ali... Gospodine savetniče... Možda u ovom trenutku vi ne mislite to sasvim ozbiljno?«
»Ne mislim ozbiljno? Kako to? Šta vi mislite? Šta vi, otprilike, uopšte o meni mislite,
voleo bih da znam? Za koga vi mene držite? Za podvodačicu?«
Izbila je srdžba. Savetniku je jurnula krv u lice koje nije bilo više modro nego
tamnoljubičasto. Usna sa brčićima još više se posuvratila tako da su se sa strane videli gornji
zubi, glavu je isturio kao bik, a oči su mu zasuzile i zakrvavile.
»Ja to zabranjujem!« dreknu on. »Pre svega ja nisam nikakav podvodač! Ja sam ovde

službenik! Ja sam lekar! Ja sam samo lekar, razumete li?! Ja nisam nikakav ljubavni
posrednik! Ja, nisam nikakav Signor Amoroso sa Toleda u lepom Napulju, jeste li razumeli?!
Ja sam sluga bolesnog čovečanstva! I ako ste stvorili sebi drugo mišljenje o mojoj ličnosti,
onda možete obojica ići do đavola, u peršun, pasjim tragom, kako vam je volja! Srećan vam
put!« Krupnim koracima izišao je u predsoblje pred prostorijom za rendgensko snimanje i
zalupio vratima.
Tražeći saveta, rođaci pogledaše u doktora Krokovskog, ali je on izigravao čoveka
zadubljenog u svoje hartije. Požuriše, dakle, da se obuku. Na stepenicama reče Hans
Kastorp:
»Ovo je bilo strašno. Jesi li ga ikad takvog video?«
»Ne, takvog još nikad. To su starešinski nastupi. Najpametnije je sačuvati besprekorno
držanje i otrpeti. On je, razume se, bio ljut zbog onog slučaja sa Polipraksiosom i
Neltingovom. Ali, jesi li video«, produži Joahim, a moglo se primetiti kako mu se stežu
grudi od radosti što je uspeo u svojoj nameri, »jesi li video kako je usitnio i kapitulirao kad je
video da ja ozbiljno govorim? Treba samo zube pokazati i ne dati se ućutkati. Sada imam
tako reći odobrenje, — sâm je kazao da ću se verovatno izvući — za osam dana putujem... za
tri nedelje sam u puku«, popravi se on, ne osvrćući se na Hansa Kastorpa, ograničavajući
svoj radosni optimizam na svoju sopstvenu ličnost.
Hans Kastorp je ćutao. On nije ništa govorio o Joahimovom »odobrenju«, a ni o svom
sopstvenom, o kome je u svakom slučaju trebalo govoriti. Obukao se za ležanje, stavio
termometar u usta, kratkim i sigurnim pokretima, sa mnogo umešnosti stečene onom
osveštanom praksom o kojoj niko u ravnici i ne sluti, obavio oko sebe oba ćebeta od kamilje
dlake i zatim mirno ležao, kao pravilan valjak, u svojoj odličnoj naslonjači na hladnoj vlazi
ranog jesenjeg popodneva.
Kišni oblaci visili su nisko, zastava sanatorijuma bila je spuštena, na mokrim granama
jele ležali su ostaci snega. Iz donje sale za odmaranje, odakle je — bilo je to poodavno —