Page 293 - Thomas Mann - Čarobni breg

Bio je gotov sa Joahimom, stavio je slušalicu u džep od bluze i protrljao ogromnom
levom šakom oba oka, kao što je obično radio kad »otalja« posao i kad je melanholičan.
Polumehanički, uz mrzovoljno zevanje, deklamovao je on svoje uobičajene fraze:
»No, samo hrabro, Cimsene. Nije još sve onako kako piše u fiziologiji, zapinje tu i tamo,
a ni sa Gafki niste stvar dokraja uredili, čak ste prema skorašnjem nalazu na skali skočili za
jedan broj, ovoga puta je šest — ali zbog toga se ne treba uzbuđivati. Kad ste došli ovamo,
bili ste bolesniji, to vam mogu napismeno potvrditi, i ako još pet-šest mjesjaca — znate li da
se pre govorilo mjesjac, a ne mesec? To je mnogo lepše zvučilo. Ja sam odlučio da uvek
samo mjesjac kažem...«
»Gospodine savetniče«, otpoče Joahim... On je stajao, go do pojasa, ukrućen, sa isturenim
grudima i sa sastavljenim potpeticama, a na licu su mu izbili pečati kao i onda kad je Hans
Kastorp u izvesnoj prilici prvi put primetio da je to način na koji duboko preplanuli rođak
pobledi.
»Ako«, govorio je Berens dalje, ne osvrćući se na njegov zalet, »ako onako po vojnički
još jedno pola godinice ovde izdržite, onda ste pravi čovek, onda možete da osvajate
Carigrad, onda možete, prepuni energije, da preuzmete i vrhovnu komandu na krajini...«
Ko zna šta bi on sve, onako natmuren, natrabunjao da ga nije iz koncepta izbacio
Joahimov nepokolebljivi stav, njegova očigledna rešenost da govori, i to odvažno da govori.
»Gospodine savetniče«, reče mladi čovek, »najpokornije javljam da sam se rešio da
otputujem.«
»Šta? Hoćete da putujete? Ja sam mislio da ćete vi, docnije, kad ozdravite, otići u

vojsku?«
»Ne, moram odmah da otputujem, gospodine savetniče, za osam dana.«
»Recite mi da l’ dobro čujem? Vi bacate pušku. Vi hoćete da umaknete? Znate li da je to
dezerterstvo?«
»Ne, ja ne mislim tako, gospodine savetniče. Ja moram u puk.«
»I pored toga što vam kažem da vas posle pola godine mogu sigurno otpustiti, ali da vas
pre pola godine ne mogu otpustiti?«
Joahimovo držanje bilo je sve službenije. Uvukao je trbuh i rekao kratko i odsečno:
»Ja sam ovde, gospodine savetniče, više od godinu i po dana. Ne mogu duže da čekam.
Gospodin savetnik je u početku kazao: četvrt godine. Onda je moje lečenje stalno
produžavano, te za četvrt te za pola godine, a ja još nikako nisam zdrav.«
»Je li to moja greška?«
»Ne, gospodine savetniče. Ali ja ne mogu duže da čekam. Ako neću sasvim vezu da
izgubim, onda ne mogu ovde sačekati svoje pravo ozdravljenje. Moram dole. Potrebno mi je
još malo vremena da se spremim za put, a i za druge pripreme.
»Radite li vi to u sporazumu sa svojom porodicom?«
»Majka je sporazumna. Sve je ugovoreno. Prvog oktobra stupam kao zastavnik u
sedamdeset šesti puk.«
»Bez obzira na opasnost?« upita Berens i pogleda ga zakrvavljenim očima ...
»Tako je, gospodine savetniče«, odgovori Joahim podrhtavajući usnama.
»E, pa lepo, Cimsene.« Savetnik je izmenio izraz lica, popustio u svom držanju i u
svakom pogledu omekšao. »Lepo, Cimsene. Krenite! Putujte u ime boga. Vidim da znate šta
hoćete, preuzimate sami odgovornost i tačno je da je to vaša lična stvar a ne moja, od onog
trenutka kad je vi preuzmete. Uzdaj se u se i u svoje kljuse. Vi putujete bez garancije, ja ni za
šta ne jamčim. Ali božjom voljom može sve na dobro da okrene. Služba koje se primate vrši
se na čistom vazduhu. Može se lako desiti da vam dobro čini i da ćete se izvući.«