Page 291 - Thomas Mann - Čarobni breg

posle i sobe. I kad bi se, posle obaveznog ležanja, pacijenti izvukli iz svojih dvostrukih
pokrivača i ušli iz lođe u sobu,
mogli su rukama, ukočenim od vlage, dodirivati oživele radijatore čija je suva toplota,
razume se, pojačavala žarenje njihovih obraza.
Je li to bila zima? Čula se nisu mogla oteti tome utisku i pacijenti su počeli da se žale
kako su »obmanuti u pogledu leta«, premda su, pomognuti prirodnim i veštačkim prilikama,
sami sebe u tom pogledu obmanuli, jer su rasipnički traćili vreme u svom unutarnjem i
spoljnom životu. Razum je govorio da će još biti lepih jesenjih dana; možda će se čak u
serijama nizati, tako topli i lepi da im ne bi suviše časti činilo kad bi ih nazvali letom, pod
pretpostavkom da se ne uzme u obzir to što je sunce slabije i što ranije zalazi. Ali je pogled
na zimski pejzaž napolju uticao na dušu jače nego sve utehe. Pacijenti su stajali kraj svojih
zatvorenih balkonskih vrata i sa odvratnošću zurili u mećavu. I Joahim je tako stajao i
potištenim glasom rekao:
»Zar je opet počelo?«
Hans Kastorp, koji je stajao iza njega u sobi, odgovori:
»Bilo bi suviše rano. To ne može tako ostati, ali daje utisak jezive odlučnosti. Ako se
zima sastoji iz tame, snega, hladnoće i toplih radijatora, onda je zima tu, ne treba da se
lažemo. I kad čovek pomisli da je još doskora bila zima i da je jedva prošlo otapanje snega
— čini nam se, zar ne, da je tek proleće prošlo — onda se čoveku može najedanput da smuči,
priznajem. Opasno je to za čovekov optimizam, — dopusti da ti objasnim šta mislim. Ja
mislim da je svet normalno uređen tako da odgovara ljudskim potrebama i čovekovoj želji da

se raduje životu. To se mora priznati. Neću da idem tako daleko i da tvrdim kako je ceo
poredak u prirodi: veličina Zemlje, vreme koje joj je potrebno da se okrene oko sebe i oko
Sunca, da je izmena dana i godišnjih doba, da je kosmički ritam, ako hoćeš, odmeren prema
našim potrebama. To bi bilo svakako drsko i glupo, to bi bila teleologija, kako kaže mislilac.
Ali stvar je prosto u tome što naše potrebe stoje, hvala bogu, u skladu sa opšptim osnovnim
prirodnim činjenicama — kažem hvala bogu, jer je to zaista razlog da budemo bogu
zahvalni. Kad u ravnici dođe leto ili zima, onda je prethodno leto ili zima taman toliko
daleko od nas da su nam leto i zima opet novi i dobrodošli, i na tome se zasniva naša životna
radost. Međutim, ovde gore kod nas poremećen je taj red i taj sklad, pre svega zato što ovde
upravo i nema pravih godišnjih doba, kao što si i sam primetio, nego ima samo letnjih i
zimskih dana ispreturanih pêle-mêle; sem toga čovek ovde uopšte ne oseća da vreme prolazi,
tako da kad dođe nova zima, ona nije nimalo nova, nego opet stara, i time se, eto, može
objasniti što ti sada tako mrzovoljno gledaš kroz okno.«
»Hvala lepo«, reče Joahim. »I sad, kad si to objasnio, ti si, mislim, tako zadovoljan da si
pored ostaloga zadovoljan i samim svojim stanjem, premda ono... Ne!« reče Joahim.
»Svršeno je!« reče on. »To je svinjarija. Sve je to jedna užasna odvratna svinjarija, i ako si ti
za svoj račun... Ja...« i on brzim koracima iziđe iz sobe, povuče ljutito za sobom vrata i, ako
svi znaci ne varaju, u njegovim lepim, blagim očima bilo je suza.
Onaj drugi ostade potišten. On izvesne odluke svoga rođaka nije uzimao suviše ozbiljno
dok je ovaj glasno negodovao. Ali sad, kad se njegovo nezadovoljstvo odražavalo samo na
njegovom licu i kad se počeo ponašati kao ono maločas, Hans Kastorp se uplašio, jer je
shvatio da je ovaj vojnik kadar preći na delo, — pobledeo je od straha za obojicu, za sebe i
za njega. Fort possible qu’il aille mourir, pomislio je u sebi, a pošto je očevidno do tog
saznanja došao iz treće ruke, počela ga je mučiti još i stara sumnja, koja je vazda u njemu
tinjala, i on se u isto vreme pitao: je li moguće da će me on ovde gore ostaviti samog —
mene, koji sam došao samo da ga posetim?! A odmah bi zatim dodao: to bi bilo ludo i