Page 290 - Thomas Mann - Čarobni breg

PLAHOVITA SRDŽBA I JOŠ JEDNA VRLO MUČNA STVAR

Uto je došao mesec avgust i sa njegovim prvim danima promakla je srećno i godišnjica
dolaska našeg junaka. Sva sreća te je prošla — mladi Hans Kastorp ju je sa nezadovoljstvom
očekivao. To je bilo opšte pravilo. Godišnjica dolaska nije bila omiljena. Nisu je pominjali ni
jednogodišnji a ni višegodišnji stanovnici Berghofa. Iako inače nijedan izgovor za
svetkovanje i zveket čaša nije ostajao neiskorišćen, iako se opštim velikim proslavama
istaknutijih otkucaja u ritmu godine pridruživao i veliki broj ličnih i neredovnih svetkovina,
tako da su se svi rođendani, generalni pregledi, divlji i pravi odlasci i mnogi drugi slični
događaji proslavljali čašćenjem i pucanjem zapušača u restoranu — godišnjica dolaska nije
obeležavana ničim drugim sem ćutanjem. Preko nje se prelazilo, zaboravljalo se da joj se
ukaže pažnja, i svako je mogao pretpostaviti da ni drugi ne misle na nju. Na raspored
vremena svakako se mnogo polagalo; pazilo se na kalendar, na redosled dana i njihovo
prividno vraćanje. Ali merenje i brojanje onog vremena, koje je za svakog pojedinačno bilo
vezano za ovaj prostor gore, merenje, dakle, ličnog i individualnog vremena — to je bila
stvar onih kratkoročnih pacijenata i početnika. Stari bolesnici su voleli u tom pogledu ono
vreme što se ne meri, što nezapaženo protiče, voleli su dan koji ostaje uvek isti, i svaki je od
njih finim instinktom pretpostavljao da i drugi želi ono što i on sam. Smatralo se da je
savršeno neumesno i brutalno reći nekome da se dotičnog dana navršavaju tri godine otkako
je došao — to se nije dešavalo. Čak je i gospođa Šter, ma koliko da je inače imala svojih
mana, u ovom pogledu bila taktična i uljudna: nikad joj takva greška ne bi promakla. Istina,
ona je pored svoje bolesti i grozničavosti bila još i veoma neobrazovana. Nedavno je za
stolom govorila o »afektaciji« u vrhovima svojih pluća, a kad je razgovor prešao na istorijske
stvari, izjavila je da su istorijski datumi za nju »Polikratov prsten«, što je takođe izazvalo
izvesno zgranjavanje kod prisutnih. Ali da u februaru podseti, recimo, mladog Cimsena na
njegov jubilej, to se nije moglo ni zamisliti, premda je po svoj prilici o tome razmišljala.
Njena jadna glava bila je, bez sumnje, puna nekorisnih datuma i stvari, i ona je volela da
proverava tuđe račune, ali ju je pristojnost obuzdavala.
Tako je bilo i na dan godišnjice Hansa Kastorpa. Ona je, doduše, jednom za stolom
pokušala da značajno prema njemu žmirne očima, ali pošto je on na taj znak odgovorio
odsutnim pogledom, ona se brzo povukla. I Joahim je pred rođakom ćutao, ali se sećao
datuma kad je na stanici »Selo« dočekao Hansa koji mu je dodazio u posetu. Joahim, koji
već po svojoj prirodi nije bio mnogo razgovoran, ni blizu onako kao što se Hans Kastorp bar
ovde gore pokazao — da i ne pominjemo njihove poznanike humaniste i cepidlake — postao
je u poslednje vreme naročito, upadljivo ćutljiv: preko njegovih usana prešla bi još samo po
koja rečca, ali je zato izraz njegovog lica mnogo kazivao. Bilo je jasno da se sa stanicom
»Selo« vezuju u njegovim mislima druge predstave koje se ne odnose na dočekivanje i
dolazak... On je bio u živoj prepisci sa ravnicom. Odluke su dozrevale u njemu. Pripreme
koje je činio bližile su se kraju.
Juli je bio topao i vedar. Ali početkom novoga meseca naišlo je ružno vreme, tmurna
vlaga, kiša sa snegom, zatim pravi sneg, i sem što bi se katkad pokazao po koji divan sunčani
dan — potrajalo je nevreme sve do kraja meseca, pa je zašlo i u septembar. U početku su
sobe bile još tople od prethodnog letnjeg perioda, sa temperaturom od deset stepeni, koja je
važila kao ugodna. Ali je naglo počelo da biva sve hladnije i hladnije, tako da je nastalo
veselje kad je sneg pokrio dolinu, jer samo onda kad vidi sneg — nisko stanje temperature
ostalo bi samo po sebi bez dejstva — rešavala se uprava da loži, najpre samo trpezariju,