Page 288 - Thomas Mann - Čarobni breg

dajem početnu reč za ono što mi se vrzma po glavi i što moram još da primetim. Pitam: je li
on ispravan čovek? Znam već, vi mislite da uopšte ne može biti ni reči o ispravnosti kod
čoveka koga đavo iz prikrajka pomaže. Ali za ono što mene interesuje, pitanje bi trebalo da
glasi: je li on ispravan kao jezuit — to se meni vrti po glavi. On je govorio o stvarima — vi
znate na šta mislim — o modernom komunizmu i o gotovo religioznoj revnosti proletarijata,
koji svoju ruku ne treba da zaustavi pred krvoprolićem — jednom reči, o stvarima... neću
ništa dalje da govorim, ali je vaš ded, sa svojim građanskim kopljem, izvinite za moj način
izražavanja, prema svemu ovome pravo jagnješce. Može li to da bude? Ima li on odobrenje
od svojih starešina? Slaže li se to sa rimskim učenjem u čije ime, koliko je meni poznato,
jezuitski red mora da spletkari u celom svetu? Nije li to — kako da se izrazim? —
raskolništvo, Zastranjenost, neispravnost? O tome ja razmišljam kad je reč o Nafti, i voleo
bih da čujem vaše mišljenje.«
Setembrini se smeškao.
»Vrlo prosta stvar. Gospodin Nafta je u prvom redu jezuit, pravi i potpuni. Na drugom
mestu, on je uman čovek — ja ne bih inače tražio njegovo društvo — i kao takav on teži za
novim kombinacijama, prilagođavanjima, vezama, savremenim promenama. Vi ste videli da
sam i ja iznenađen njegovim teorijama. On nikad još nije bio tako otvoren prema meni. Ja
sam iskoristio podstrek koji mu je očevidno davalo vaše prisustvo, kako bih ga namamio da
u izvesnom pogledu kaže svoju poslednju reč. Ona je zvučala prilično smešno, prilično
odvratno...«
»Da, da; ali zašto nije postao pater? On je imao potreban broj godina za to.«

»Pa rekao sam vam da ga je bolest privremeno u tome omela.«
»Dobro, ali zar vi ne mislite: ako je on pre svega jezuit, a na drugom mestu uman čovek,
sa kombinacijama — da ovo drugo, pridodato, ima neke veze sa bolešću?«
»Šta hoćete time da kažete?«
»Ne, ne, gospodine Setembrini. Hteo sam samo reći: da on ima vlažno mesto u plućima i
da ga je ono sprečilo da postane pater. Ali biće da su ga i njegove kombinacije u tome
sprečile i u tom slučaju — kombinacije i vlažno mesto pripadaju donekle jedno drugom. On
je na svoj način takođe siroče života, jedan joli jésuite sa jednom tache humide«. Stigli su do
sanatorijuma. Na zaravni pred kućom još malo su se zadržali pre nego što su se rastali, čineći
malu grupu, a nekoliko bolesnika koji su tumarali oko kapije gledalo je u njih dok su
razgovarali. Gospodin Setembrini reče:
»Da ponovim, mladi moji prijatelji, ja vas upozoravam. Ne mogu vam zabraniti da i dalje
održavate ovo prijateljstvo, ako vas radoznalost na to nagoni. Ali naoružajte srce i duh
nepoverenjem, i uvek budite spremni da ga kritikujete i da mu se oduprete. Ja ću vam
jednom reči okarakterisati toga čoveka. On je razvratnik.«
Lica dvojice rođaka se izdužiše. Onda upita Hans Kastorp:
»Raz... kako? Dozvolite, on je čovek koji pripada kaluđerskom redu. A red traži da se
vrše izvesni zaveti, koliko je meni poznato, a sem toga, on je tako slab i žgoljav...«
»Vi ludo govorite, inženjeru«, odgovori gospodin Setembrini. »To sa žgoljavošću nema
nikakve veze, a što se tiče zaveta, tu ima ograničenja. Ja sam, zaboga, govorio u jednom
duhovnom smislu, pretpostavljajući da ću malo-pomalo naći kod vas razumevanja za to. Vi
se svakako još sećate kako sam vas jednog dana posetio u vašoj sobi — davno je to bilo,

strašno davno — vi ste baš bili završili svoje odmaranje pošto su vas primili u zavod...«
»Razume se! Ušli ste u sumrak i upalili svetlost, sećam se kao danas...«
»Lepo, onda smo ćaskajući poveli razgovor, kao što to, hvala bogu, češće biva, o
predmetima višega reda. Mislim čak da smo govorili o smrti i životu, o časnoj ulozi smrti,