Page 287 - Thomas Mann - Čarobni breg

i
à
»... lep stari nameštaj«, prisećao se dalje Hans Kastorp, »Piet četrnaestog veka...
z
Mletački luster... livrejisano slušče... i koliko hoćeš kolača sa čokoladom... On lično mora da
je...«
»Gospodin Nafta lično«, odgovori Setembrini, »isti je takav kapitalista kao i ja.«
»Ali?« upita Hans Kastorp... »Sad, gospodine Setembrini, treba odmah da produžite sa
jednim ,ali.«
»No, oni tamo ne dopuštaju da se iko zlopati ko njima pripada.«
»Ko su to ,oni tamo?«
»Oci«.
»Oci? Oci?«
»Pa, inženjeru, ja mislim na jezuite!«
Nastalo je ćutanje. Rođaci su bili zaprepašćeni. Hans Kastorp uzviknu:
»Šta, do sto vragova — taj čovek je jezuit?!«
»Pogodili ste«, reče otmeno gospodin Setembrini.
»Ne, nikad u svom veku ne bih... Ta ko bi tako šta pomislio! Zato ste ga, dakle, titulisali
sa padre!«
»To je bilo malo preterivanje u učtivosti«, odvrati Setembrini. »Gospodin Nafta nije
padre. Bolest je kriva što još nije dotle doterao. Ali on je sa iskušeništvom gotov i položio je
prvi zavet. Bolest ga je primorala da prekine svoje teološke studije. On je docnije još
nekoliko godina službovao kao prefekt u jednom vaspitnom kaluđerskom zavodu, to jest kao
nadzornik, kao preceptor, kao vaspitač mladih pitomaca. To je odgovaralo njegovim

pedagoškim sklonostima. I ovde može da im se preda, pošto predaje latinski u
Fredericijanumu. Ima pet godina kako je ovde. Ne zna da li će i kad će smeti ovo mesto da
napusti. Ali on je pripadnik reda, pa da je čak i labavije za njega vezan, ne bi mu nigde ništa
nedostajalo. Rekoh vam da je on lično siromašan, hoću da kažem: nema imanja. Naravno,
takav je propis. Ali red raspolaže neizmernim bogatstvom i on vodi brigu o svojim ljudima,
kao što vidite.«
»Sto mu gromova«, mrmljao je Hans Kastorp. »A ja uopšte nisam znao ni mislio da tako
nečeg još ima! Jezuit. Tako dakle!... Ali objasnite mi jednu stvar: kad je on, dakle, od onih
tamo tako zbrinut i snabdeven — zašto, za ime sveta, stanuje onda... Neću zaista vaš stan da
potcenjujem, gospodine Setembrini, vama je kod Lukačeka divno, tako ugodno odvojeno, a
pored toga neobično prijatno. Ali mislim: kad Nafta ima tako dobra leđa, da se izrazim
običnim jezikom — zašto ne uzme neki drugi stan, ugledniji, sa pristojnim stepenicama i
velikim sobama, u boljoj kući? Ima direktno nečeg pritvornog i avanturističkog kad on sa
svom svojom svilom u toj rupi...«
Setembrini sleže ramenima.
»Biće da su posredi razlozi takta i ukusa«, reče on, »i da ga oni na to navode. Ja
pretpostavljam da on umiruje svoju antikapitalističku savest time što se nastanio u
siromašnim sobama, ali je to nadoknadio tim što se namestio po svojoj volji. Biće da je u
pitanju i diskrecija. Čovek ne veša ljudima na nos kako ga đavo iz prikrajka bogato pomaže.
Zakloni se sasvim neuglednom fasadom da bi iza nje dao punog maha svom svilenom
popovskom ukusu...«
»Vanredno interesantno!« reče Hans Kastorp. »Apsolutno novo i uzbudljivo za mene,
moram da priznam. Zaista, mi vam, gospodine Setembrini, dugujemo zahvalnost za ovo
poznanstvo. Hoćete li verovati da ćemo mi još mnogo, mnogo puta sići dole i posetiti ga? To
je svršeno. Takvo druženje proširuje vidik u takvoj meri kako se čovek ne bi nadao, i otkriva
mu svet o čijem postojanju nije ni slutio. Pravi jezuit! A kad kažem ,pravi‘, onda sam sebi