Page 286 - Thomas Mann - Čarobni breg

Pošto je nastalo kratko ćutanje, upita Hans Kastorp, razume se sa lažnim iščuđavanjem:
»Na šta?« Mogao je bar da zapita: »Na koga?« — ali se izrazio neodređeno, da bi se pokazao
sasvim nevin, a međutim je čak i Joahim znao o čemu je reč.
»Na ličnost čiji ste gosti maločas bili«, odgovori Setembrini, »i s kojim ste se protiv moje
želje i namere preko mene upoznali. Vi znate da je slučaj tako hteo i da se nije moglo
drukčije; ali ja snosim odgovornost i patim zbog toga. Dužnost mi je da vašoj mladosti
skrenem bar pažnju na duhovne opasnosti kojima se izlažete druženjem sa ovim čovekom, i
da vas uostalom zamolim da opštenje s njim mudro ograničite. Njegov oblik je logika, ali
njegova suština je zbrka.«
No, mislio je Hans Kastorp, čovek se pored Nafte zaista ne oseća baš tako ugodno;
njegove reči čine ponekad čudan utisak; pomislio bi čovek da hoće da dokaže kako se Sunce
okreće oko Zemlje. Ali otkud su oni, rođaci, mogli doći na misao da bi druženje sa njegovim,
Setembrinijevim prijateljem moglo biti štetno? Neka sam kaže: preko njega su se sa Naftom
upoznali, s njim su ga u društvu sreli, on izlazi s njim u šetnju, on mu bez ustezanja dolazi na
čaj; to ipak dokazuje —
»Zaista, inženjeru, zaista.« Glas gospodina Setembrinija zvučao je blago, rezignirano i
malo je podrhtavao. »Može se tako odgovoriti i zato mi tako odgovarate. Lepo, spreman sam
da se branim. Ja živim sa ovim gospodinom pod jednim krovom, susreti su neizbežni, reč po
reč, pa dođe do poznanstva. Gospodin Nafta je pametna glava — to je retkost. On voli da
raspravlja — ja takođe. Neka me osudi ko hoće, ali ja se koristim mogućnošću da sa jednim
u svakom slučaju sebi ravnim protivnikom ukrstim oštricu ideje. Ja nemam nigde nikoga...

Ukratko istina je da ja dolazim k njemu, da on dolazi k meni, i da izlazimo u šetnju. Mi se
prepiremo do krvi, gotovo svakog dana, ali priznajem da me njegovo suprotstavljanje i
njegov neprijateljski stav još više draže da se s njim sukobim. Meni je potrebna prepirka.
Mišljenja ne žive ako nemaju prilike da se bore, a ja sam u svojim ubeđenjima čvrst. Kako
biste mogli to isto za sebe tvrditi — vi, poručniče, pa i vi, inženjeru? Vi ste nenaoružani
protiv intelektualnoga opsenarstva, vi ste izloženi opasnosti da pod uticajem ovih
polufanatičnih i polupakosnih smicalica oštetite duh i dušu.«
Da, da, reče Hans Kastorp, istina je da su njegov rođak i on više ili manje ugrožene
prirode. To je stara priča o deci koja su večita briga; on to razume. Ali nasuprot tome mogla
bi se navesti ona Petrarkina lozinka, gospodin Setembrini zna već koja; na svaki način bilo je
vredno čuti i ono što je Nafta izlagao: mora čovek biti pravičan pa priznati da je izvrsno bilo
ono što je Nafta govorio o komunističkom vremenu u kome su se odigrali događaji za koje
niko ne bi smeo biti nagrađen. Sem toga, jako ga je interesovalo da čuje nešto i o pedagogici,
što bez Nafte nikad ne bi čuo...
Gospodin Setembrini stisnu usne i Hans Kastorp pohita da doda kako se on, naravno,
uzdržava da zauzme stav bilo prema jednoj ili drugoj strani, samo nalazi da je vredno bilo
čuti šta Nafta kaže o tome u čemu mladež uživa. »Ali mi najpre jedno objasnite!« produži
on. »Taj gospodin Nafta — kažem taj gospodin, da bih pokazao kako ja nipošto bezuslovno s
njim ne simpatišem, nego se naprotiv u duši krajnje rezervisano držim —«
»To vam je dobro!« uzviknu Setembrini zahvalno.
» — mnogo se nešto okomio na novac, na tu dušu države, kako se izrazio, i na svojinu, jer
je krađa; ukratko, na kapitalističko bogatstvo, za koje je, mislim, rekao da je gorivo paklenog
ognja — tako se otprilike jednom izrazio, ako se ne varam, a hvalio je na sva zvona
srednjovekovnu zabranu trgovine sa kamatama. A ovamo, on sam... Izvinite, ali on mora da
je... Kad čovek uđe k njemu, zaprepasti se od iznenađenja. Sama svila...«
»E, da«, smeškao se Setembrini, »to je neki naročiti ukus.«