Page 285 - Thomas Mann - Čarobni breg

razgovoru. Moji prijatelji sa Bergrofa moraju da se vrate svome lečenju a ja želim.da im, pre
nego što odu, pokažem svoju ćeliju. Hajdete, gospodo! Addio, padre!«
Sad je Nafti čak i » padre « kazao! Hans Kastorp je to primetio i uzdigao visoko veđe.
Svršilo se na tome da je Setembrini pošao i poveo rođake, i ne zapitavši da li bi možda i
Nafta želeo da se pridruži. Mladi ljudi se oprostiše, zahvaljujući domaćinu koji ih je pozivao
da opet dođu. Otišli su sa Italijanom, ali Hans Kastorp nije zaboravio da ponese sa sobom
pozajmljenu knjigu De miseria humanae conditionis, u trošnom kartonskom povezu.
Durnoviti Lukaček je još sedeo na svom stolu, radeći haljinu sa rukavima za »staru«, dok su
oni prolazili pored njegovih otvorenih vrata, da bi došli do stepenica koje su vodile na
mansardu i koje su izgledale gotovo kao lestvice. Kad čovek dobro zagleda, to i nije bio
nikakav sprat. To je bila samo krovna konstrukcija sa golim gredama ispod šindre, sa letnjom
atmosferom ambara i mirisom toplog drveta. Ali ta krovna konstrukcija imala je dve sobe i u
njima je stanovao republikanski kapitalist. One su prijatelju lepe književnosti, saradniku na
Sociologiji patnje, služile ujedno kao soba za rad i kao soba za spavanje. Veselo je
pokazivao mladim prijateljima svoje pregrađene prostorije, hvaleći ih zbog njihove
odvojenosti i prijatnosti, da bi i oni odmah našli prave reči kojima će izraziti svoje
dopadanje. Oni su se obojica složili da je stan divan, odvojen i prijatan, baš kako on kaže.
Bacili su jedan pogled u sobicu za spavanje, gde je pred uzanim i kratkim krevetom u uglu
mansarde bio raširen zastirač od krpa, a onda su se okrenuli opet prema prostoriji za rad koja
je bila isto tako siromašno nameštena, ali je u njoj vladao neki svečan, čak hladan red.
Nezgrapne staromodne stolice, četiri na broju, sa sedištima od slame, bile su simetrično

poređane s obe strane vrata, a i divan je bio pomeren prema zidu, tako da je nasred sobe
usamljeno stajao okrugli, zeleno zastrti sto, na kome je, radi ukrasa ili osveženja, a svakako i
kao znak trezvenjaštva, stajala boca za vodu, sa čašom nataknutom na grlić. Na jednoj maloj
zidnoj polici bile su ukoso poređane knjige, povezane i broširane, a pored otvorenog
prozorčića štrčao je na visokim nogama prosto sadeljan pult, a ispred njega mali debeli
zastirač od čoje, taman toliki da se na njemu može stajati. Hans Kastorp se namestio za jedan
trenutak i radi probe tu — kraj radnog pulta gospodina Setembrinija, za kojim je on u
enciklopedijske svrhe obrađivao lepu književnost sa stanovišta ljudskih patnji — naslonio
lakat na kosi poklopac i izjavio da je stajanje na tom mestu diskretno i prijatno. Tako je,
pomisli on u sebi, morao nekad u Padovi stajati za svojim pultom Lodovikov otac, sa svojim
dugim i finim nosom — i odmah doznade da je taj radni pult pred kojim on stoji zaista bio
radni pult pokojnog naučnika, i da su od njega ostale i slamne stolice, sto, pa i boca za vodu,
štaviše da su slamne stolice pripadale čak dedi karbonaru, i da su u Milanu stajale kao ukras
pored zidova njegove advokatske kancelarije. To je učinilo jak utisak. Izgled stolica dobio je
u očima mladih ljudi nečeg politički buntovničkog. Joahim je odmah ustao sa svoje stolice
na kojoj je, ništa ne sluteći, sedeo prekrštenih nogu, a zatim ju je podozrivo razgledao, ne
sedajući više na nju. A Hans Kastorp, stojeći kraj pulta Setembrinija starijeg, razmišljao je,
kako sad za tim istim pultom radi njegov sin, udružujući u lepoj književnosti dedinu politiku
i očev humanizam. Onda su sva trojica pošli. Književnik se ponudio da isprati rođake.
Jedan deo puta su ćutali, ali se njihovo ćutanje ticalo Nafte, i Hans Kastorp je mogao da
čeka: bio je ubeđen da će gospodin Setembrini povesti razgovor o svome sustanaru, štaviše
da je radi toga i pošao s njima. Nije se prevario. Udahnuvši vazduh, kao za zalet, Italijan
otpoče:
»Gospodo — hteo bih da vas upozorim.«