Page 284 - Thomas Mann - Čarobni breg

To su Naftine oštre reči. Mali skup je ćutao. Mladi ljudi pogledaše u gospodina
Setembrinija. Na njemu je bio red da izloži svoje gledište. On reče:
»Čudna stvar. Ja zaista priznajem da sam potresen i da nisam to očekivao. Roma locuta. I
te kako, i te kako je progovorio! Izveo je pred našim očima jedan popovski salto mortale, —
ako ima neke protivrečnosti u ovom epitetonu, on ju je, dabogme, ,privremeno ukinuo*.
Ponavljam: čudna stvar. Smatrate li, profesore, da su mogući ikakvi prigovori vašem
izlaganju, — prigovori makar samo sa gledišta doslednosti? Vi ste se malopre potrudili da
nam objasnite hrišćanski individualizam, koji počiva na dvojstvu boga i sveta, i da nam
dokažete njegovo preimućstvo pred svakom politički uslovljenom etikom. Posle nekoliko
minuta vi terate socijalizam u diktaturu i teror. Kako se to slaže?«
»Protivnosti«, reče Nafta, »mogu da se slože Ne može da se složi ono što je polovno i
osrednje. Vaš individualizam, kao što sam već bio slobodan da primetim, to je polutanstvo,
ustupak. On ispravlja vašu pagansku državnu etiku sa malo hrišćanstva, sa malo “prava
individue”, sa malo takozvane slobode, i to je sve. Naprotiv, individualizam koji polazi od
kosmičkog, astrološkog značaja pojedinačne duše, jedan ne socijalni nego religiozni
individualizam, koji doživljuje čovečnost ne kao oprečnost između subjekta i društva nego
kao oprečnost između subjekta i boga, između ploti i duha — takav istinski individualizam
slaže se sasvim dobro sa najtešnjom zajednicom...«
»On je anoniman i zajednički«, reče Hans Kastorp.
Setembrini ga pogleda razrogačeno.
»Ćutite, inženjeru!« zapovedi on strogo, što se moglo pripisati njegovoj nervozi i

napregnutosti njegovog duha. »Poučite se, a ne producirajte se! — To je već neki odgovor«,
reče on obraćajući se opet Nafti. »Nije za mene mnogo utešan, ali je odgovor. Suočimo se sa
svim konzekvencama... Sa industrijom poriče hrišćanski komunizam tehniku, mašinu,
napredak. S onim što vi nazivate trgovanjem, sa novcem i novčanim poslovanjem, koje je
Antika mnogo više cenila nego zemljoradnju i zanat, poriče on slobodu. Jer jasno je i prosto
oči bode: da su na taj način, kao i u srednjem veku, svi privatni i javni poslovi vezani za
zemljište, pa i — ne pada mi baš sasvim lako da to izgovorim — pa i ličnost. Ako samo
zemljište može da ishrani, onda jedino ono i daje slobodu. Zanatlije i seljaci, ma koliko bili
na ceni, ako nemaju zemlje, oni su kmetovi onoga koji je ima. Odista, sve do dubokog
srednjeg veka sastojala se masa stanovništva, čak i po gradovima, od kmetova. Vi ste u toku
razgovora progovorili poneku reč o ljudskom dostojanstvu. Branite, međutim, jedan
privredni moral koji gazi slobodu i dostojanstvo ljudske ličnosti.«
»O dostojanstvu i nedostojanstvu«, odgovori Nafta, »moglo bi se mnogo govoriti. Zasad
bi za mene bila satisfakcija kad biste u vezi sa dodirnutim pitanjima slobodu shvatili ne kao
lep gest nego kao problem. Vi konstatujete da hrišćanski moral u svojoj lepoti i čovečnosti
stvara robove. Ja, naprotiv, konstatujem da je stvar slobode — stvar gradova, kako bi se
konkretnije kazalo — da je ta stvar, ma koliko sama po sebi bila moralna, istorijski povezana
sa najnečovečnijim izopačavanjem privrednog morala, sa svim grozotama modernog
trgovanja i spekulacije, sa satanskom vladavinom novca, trgovine.«
»Ja uporno ostajem pri svome zahtevu da se ne zaklanjate iza sumnji i antinomija, nego
da se jasno i nedvosmisleno opredelite za najcrnju reakciju!«
»Prvi korak ka pravoj slobodi i humanitetu bio bi u tome da se oslobodite paničnog straha
od pojma ,reakcija‘.«
»No dosta«, izjavi gospodin Setembrini sa lakim drhtanjem u glasu, oturajući od sebe
šolju i tanjir, koji su uostalom bili prazni, i podiže se sa svilene sofe. »Biće, čini mi se, dosta
za danas, dosta za jedan dan. Hvala vam, profesore, na lepoj časti i na vrlo duhovitom