Page 282 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Vrlo dobro. Slažem se«, izjavi Setembrini. »Slažem se u svemu sem u onom što kažete
za telesno spajanje, jer ga je očevidno u sva vremena moralo biti, pošto je čovek
najrazvijeniji kičmenjak i ne može mimo ostala stvorenja...«
»Neka je tako. Ja konstatujem da se mi načelno slažemo što se tiče početnog rajskog
stanja kad nije bilo pravosuđa i kad je čovek neposredno ošptio sa bogom pa je prvim
grehom sve to izgubio. Ja mislim da možemo još jedan deo puta da idemo naporedo, i da
državu shvatimo kao društveni ugovor koji vodi računa o grehu i koji je zaključen radi
zaštite protiv nepravde, i da tu nađemo začetak gospodarenja i nasilja.«
»Benissimo!« uzviknu Setembrini. »Društveni ugovor... to je prosvećenost, to je Ruso.
Nisam mislio...«
»Molim. Naši putevi se ovde razilaze. Iz činjenice da je sva vlast i sila bila prvobitno kod
naroda i da je on ovo svoje pravo zakonodavstva i čitavu svoju moć preneo na državu i na
vladaoca — izvodi vaša škola pre svega zaključak da je revolucionarno pravo naroda ispred
kraljevstva. Mi naprotiv...«
»Mi?« razmišljao je Hans Kastorp napregnuto... »Ko su to ”mi”? Moram posle
bezuslovno pitati Setembrinija koga on to misli pod ”mi”«
»Mi sa svoje strane«, govorio je dalje Nafta, »koji nismo možda manje revolucionarni
nego vi, izvodili smo odatle odvajkada u prvom redu zaključak da crkva ima preimućstvo
pred svetovnom državom. Jer ako državi i ne piše na čelu da nije božanskog porekla, bilo bi
dovoljno ukazati baš na tu istorijsku činjenicu da je ona postala voljom naroda i da nije kao
crkva bogom zasnovana, pa da se pokaže da ona, ako baš i nije u pravom smislu delo

pakosti, ipak je u najmanju ruku delo nužde i naše grešne nemoći.«
»Država, gospodine...«
»Znam šta vi mislite o nacionalnoj državi, ”Ljubav prema otadžbini i bezgranična žudnja
za slavom prevazilaze sve”. To je Vergilije. Vi ga ispravljate sa nešto liberalnog
individualizma, i to je demokratija; ali vaš principijelni odnos prema državi ostaje time
potpuno netaknut. Što je njena duša novac, to vas očevidno ne buni. Ili hoćete to da osporite?
Antika je bila kapitalistička, jer je negovala kult države. Hrišćanski srednji vek je jasno uočio
imanentni kapitalistički duh svetovne države. ”Novac će biti car” — tako glasi jedno
proročanstvo jedanaestog veka. Smete li tvrditi da se ono nije u celosti ispunilo i da život
nije u potpunosti skrenuo đavoljim putem?«
»Dragi prijatelju, vi sad imate reč. Nestrpljiv sam da saznam ko je ta nepoznata veličina,
taj nosilac terora.«
»Za čoveka koji govori u ime jedne društvene klase koja je svojom slobodom upropastila
svet, ta radoznalost je suviše smela. Vi mi, najzad, ne morate izlagati svoje protivrazloge, jer
mi je građanska politička ideologija poznata. Njen cilj je demokratska imperija,
prerašćivanje nacionalnog državnog principa u univerzalnost, svetska država. A car ove
imperije? Znamo ga već. Vaša utopija je jeziva, pa ipak — mi se na ovom mestu opet
donekle sastajemo. Jer vaša kapitalistička svetska republika ima nečeg transcendentalnog.
Odista, svetska država je transcendencija svetovne države, i mi se slažemo u uverenju da
onom početnom, savršenom stadijumu čovečanstva negde u horizontskoj daljini treba da
odgovara isto tako savršen završni stadijum. Od Grgura Velikog, osnivača božje države, pa
dalje, crkva je smatrala svojim zadatkom da čoveka vrati pod božju upravu. Papa je polagao
pravo na vladavinu, ali ne radi sebe. Njegova diktatura u svojstvu zamenika božjeg bila je
sredstvo i put spasenju, prelazni oblik od paganske države ka nebeskom carstvu. Vi ste ovim
mladim ljudima govorili o krvavim nedelima crkve, o njenoj netrpeljivosti koja ne oprašta, a
to je krajnja ludost, jer se samo po sebi razume da služba bogu ne može biti miroljubiva, i