Page 281 - Thomas Mann - Čarobni breg

apsolutizma. Istina i pravda — to su dva alem-kamena individualnog morala i u slučaju
sukoba sa državnim interesom mogu one da dobiju čak i izgled neprijateljskih sila, dok
stvarno imaju u vidu jedno više, recimo slobodno: nadzemaljsko blagostanje države.
Renesans je počeo da stvara od države idol! I to mi je neka vajna logika! Tekovine koje su
izvojevali renesans i vek prosvećenosti — ja naglašavam etimologiju: izvojevali — zovu se,
gospodine, ličnost, prirodno ljudsko pravo, sloboda!«
Slušaoci su predahnuli, jer su zaustavili bili dah za vreme velike replike gospodina
Setembrinija. Hans Kastorp nije mogao a da ne udari rukom o sto, iako vrlo uzdržljivo.
»Sjajno!« reče on kroz zube, a i Joahim je bio vrlo zadovoljan premda je pala reč protiv
prusizma. A onda su se obojica okrenuli prema interlokutoru, koji tek što je bio suzbijen;
Hans Kastorp s tolikom usrdnošću da se podbočio laktom o sto a bradom o šaku — otprilike
kao ono pri crtanju prasadi — i gospodinu Nafti se iz neposredne blizine napregnuto
zagledao u lice.
Ovaj je sedeo mirno i vrlo kruto sa mršavim rukama u krilu.
»Ja sam nastojao«, reče on, »da unesem logike u naš razgovor, a vi mi odgovarate sa
patetikom. Da je renesans doneo svetu sve ono što se zove liberalizam, individualizam,
humana građanska shvatanja, to mi je bilo prilično poznato; ali na vaša »etimološka
naglašavanja« ostajem ravnodušan, jer »borbeno«, herojsko doba vaših ideala davno je
prošlo. Ovi ideali su mrtvi, oni su danas u najmanju ruku na izdisaju, a noge onih koji će im
dati poslednji udarac stoje već pred vratima. Vi sebe nazivate, ako se ne varam,
revolucionarom. Ali, ako mislite da će buduće revolucije doneti slobodu, onda se varate.

Princip slobode se za pet stotina godina ostvario i preživeo. Pedagogika, koja sebe još i
danas smatra ćerkom prosvećenosti i koja svoja vaspitna sredstva nalazi u kritici,
oslobođenju i nezi subjekta, u razbijanju apsolutno određenih životnih oblika — takva
pedagogika može još da požnje trenutne retorske uspehe, ali njena zaostalost je za
obaveštenog čoveka van svake sumnje. Sva istinski vaspitna udruženja oduvek su znala šta je
u pitanju kod svake pedagogike: naime apsolutni autoritet, gvozdena povezanost, disciplina,
požrtvovanje, samoodricanje i potčinjavanje ličnosti. Najzad, znači ne voleti i ne razumevati
mladost, pa verovati da ona uživa u slobodi Njeno najveće uživanje je poslušnost.«
Joahim se isprsi, Hans Kastorp pocrvene. Gospodin Setembrini je uzbuđeno vrtio svoj
lepi brk.
»Ne!« produži Nafta. »Nisu oslobođenje i razvoj subjekta tajna i diktat vremena. Ono što
vreme traži, što mu je potrebno, što će sebi da stvori, to je — teror.«
Poslednju je reč izgovorio tiše nego sve što je pre toga govorio, bez ijednog pokreta;
samo su njegove naočari za trenutak zablistale. Sva tri slušaoca se uplašeno trgoše, i
Setembrini, ali se on brzo pribra i osmehnu.
»A sme li se zapitati«, upita on, »šta ili ko — kao što vidite, ja samo pitam i ne znam više
kako da pitam — šta ili ko će po vašem mišljenju biti nosilac toga — nerado ponavljam reč
— toga terora?«
Nafta je sedeo mirno, vrlo ozbiljno, sijajući od zadovoljstva. On reče:
»Stojim na usluzi. Mislim da neću pogrešiti ako pretpostavim da se slažemo u mišljenju
da je prvobitno stanje čovekovo bilo idealno, kad nije znao za državu i silu, kad se
neposredno osećao kao božje čedo, kad nije bilo ni gospodarenja ni služenja, ni zakona, ni
kazne, kad nije bilo nepravde, ni telesnog spajanja, ni klasne podvojenosti, ni rada, ni
vlasništva, nego samo jednakosti, bratstva i moralnog savršenstva.«