Page 280 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Eh, eh, argumenti našeg jadnog, velikog Galileja pokazali su se verodostojniji! Ne, hajde
da ozbiljno razgovaramo, profesore! Odgovorite mi pred ovom dvojicom mladih ljudi, koji
nas pažljivo slušaju, na pitanje: verujete li vi u istinu, u objektivnu, naučnu istinu kojoj treba
težiti kao vrhovnom zakonu svakog morala i čiji trijumfi nad autoritetom predstavljaju slavu
ljudskog duha?!«
Hans Kastorp i Joahim okrenuše glave od Setembrinija prema Nafti, prvi brže nego drugi.
Nafta odgovori:
»Takav trijumf nije mogućan, jer autoritet je čovek, njegov interes, njegovo dostojanstvo,
njegov spas, i između njega i istine ne može biti opreke. Oni se podudaraju.«
»Istina bi prema tome bila ...«
»Istinito je ono što je čoveku korisno. U njemu je oličena priroda, u celoj prirodi je samo
on stvoren i sva priroda samo radi njega postoji. On je mera stvari i njegova sreća je
kriterijum istine. Jedno čisto teorijsko saznanje, koje nije praktički povezano sa idejom o
čovekovom spasenju, u tolikoj meri je nezanimljivo da mu se neizostavno mora osporiti
svaka istinitost i da ga treba odbaciti. Hrišćanski vekovi bili su potpuno saglasni da prioodne
nauke nemaju važnosti za čoveka. Laktancije, koga je Konstantin Veliki izabrao za učitelja
svome sinu, otvoreno je zapitao, kakvo će blaženstvo steći ako sazna gde Nil izvire ili šta
fizičari trabunjaju o nebu. Odgovorite mu na to! Što je Platonovoj filozofiji dato preimućstvo
pred svakom drugom, to je zato što se ona nije bavila saznanjem prirode nego saznanjem
boga. Budite uvereni da je čovečanstvo na putu da se vrati ovom gledištu i da počinje da
uviđa da zadatak prave nauke nije u tome da juri za kobnim saznanjima, nego da načelno

izdvoji ono što je štetno ili samo idejno beznačajno, jednom reči: da dokazuje vrednost
instinkta, mere, izbora. Detinjasto je kad se misli da crkva brani mrak protiv svetlosti. Ona je
učinila veliku stvar kad je osudila težnju za saznanjem stvari koja ne polazi ni od kakve
pretpostavke, to jest takvu težnju za saznanjem koja ne uzima u obzir duhovni moment i cilj
spasenja; i ono što je čoveka odvelo u tamu i sve dublje ga vodi, to su daleko pre te prirodna
nauke koje odbacuju ”pretpostavku” i filozofiju.«
»Vi propovedate ovde pragmatizam«, odgovori Setembrini, »i treba samo da ga prenesete
u politiku pa da se vidi sva njegova štetnost. Samo ono je dobro, istinito i pravedno što
koristi državi. Njen spas, njen ugled, njena moć je kriterijum morala. Lepo! Na taj način su
širom otvorena vrata svakom zločinu, a ljudska istina, individualna pravičnost, demokratija
— neka gledaju šta će...«
»Predlažem malo logike«, odgovori Nafta. »Ili su u pravu Ptolomej i sholastika, i onda je
svet konačan u vremenu i prostoru. U tom slučaju je božanstvo transcendentalno, suprotnost
između boga i sveta ostaje na snazi, a i čovek je dvojno biće: problem njegove duše sastoji se
u oprečnosti čulnog i natčulnog, i sve što se odnosi na zajednicu ostaje neinteresantno i od
drugostepene važnosti. Samo ovakav individualizam mogu da priznam kao dosledan. Ili su
pak vaši renesansni astronomi pronašli istinu, i kosmos je beskonačan. Onda nema natčulnog
sveta, nema dualizma. Onaj svet je obuhvaćen ovim svetom, suprotnost između boga i
prirode otpada. A pošto u ovom slučaju ni ljudska ličnost nije više poprište dvaju
neprijateljskih principa, nego je harmonična, jedinstvena, to se unutrašnji čovekov konflikt
zasniva samo na konfliktu interesa pojedinaca i zajednice, i cilj države, kao što i priliči
paganstvu, postaje zakon morala. Jedno ili drugo.«
»Protestujem!« viknu Setembrini, ispruživši prema domaćinu ruku sa šoljom čaja.
»Protestujem protiv podmetanja da moderna država znači đavolsko robovanje individue!
Protestujem po treći put što hoćete da nas stavite pred svirepu alternativu: prusizam ili gotska
reakcija! Demokratija nema drugog cilja sem individualističke korekture svakog državnog