Page 279 - Thomas Mann - Čarobni breg

je došla na svet. Treba samo da vas podsetim na grozni tip inkvizitora, na krvavu figuru
jednog Konrada od Marburga i na njegovo bestidno mahnitanje protiv svega što se odupiralo
vladavini onoga što je iznad prirode. Vama ni na pamet ne pada da mač i lomaču priznate
kao instrumente ljubavi prema bližnjem...«
»Naprotiv, u duhu te ljubavi«, odvrati Nafta, »radila je mašinerija kojom je Konvent
čistio svet od rđavih građana. Sve crkvene kazne, i lomača i ekskomunikacija, izricane su da
bi dušu spasle od večnog prokletstva, pggo se ne može reći za utamanjivačku strast
jakobinaca. Dopuštam sebi napomenu da je svako pravosuđe koje se služi mukama i krvlju, a
koje ne potiče iz vere u onaj drugi svet, životinjska besmislica. A što se tiče unižavanja
čovekovog, njegova istorija se tačno poklapa sa istorijom građanskog duha. Renesans, vek
prosvećenosti, prirodne i ekonomske nauke devetnaestog veka — nisu u svom učenju ništa,
ama baš ništa zanemarili što bi bilo iole pogodno da to unižavanje potpomogne, počevši od
nove astronomije koja je iz središta vasione — uzvišene pozornice na kojoj su se bog i đavo
borili o stvorenje koje su oba strasno želeli da prigrabe — načinila jednu ravnodušnu malu
planetu i učinila privremeno kraj veličanstvenom kosmičkom položaju, na kome se uostalom
zasnivala astrologija.
»Privremeno?« Gospodin Setembrini je pitao kao da vreba, i lice mu je imalo izraz
inkvizitora koji čeka da se žrtva zaplete u krivicu koja se mora kazniti.
»Razume se. Za nekoliko stotina godina«, potvrdi hladno Nafta. »Ako svi znaci ne varaju,
čast sholastike će i u ovom pogledu biti spasena, i to spasavanje je već u punom jeku.
Kopernika tuče Ptolomej. Heliocentrična teza nailazi polako na otpor duha i sva je prilika da

će mere koje on preduzima dovesti do cilja. Nauka će biti filozofski primorana da zemlji opet
vrati sve one počasti koje joj je crkvena dogma htela da sačuva.«
»Kako? Kako? Otpor duha? Biće filozofski primorana? Dovešće do cilja? Kakav to
voluntarizam govori iz vas? A šta će biti sa ispitivanjima koja se ne oslanjaju na
pretpostavke? Sa čistim saznanjem? Sa istinom, gospodine, koja je tako prisno vezana za
slobodu i čiji će mučenici — za koje vi tvrdite da nanose uvredu zemlji — ovoj zvezdi
daleko pre poslužiti kao večiti ukras?«
Gospodin Setembrini je vrlo energično postavljao pitanja. Visoko se uspravivši, sedeo je i
zasipao malog gospodina Naftu svojim čestitim rečima i na kraju tako kreštao da se osećalo
koliko je bio siguran da se protivnikov odgovor ne može sastojati u drugom čemu nego samo
u postiđenom ćutanju. Dok je govorio držao je među prstima parče kolača, ali ga je vratio u
tanjir, jer ga posle tolikih pitanja nije hteo da zagrize.
Nafta odvrati sa neprijatnom mirnoćom:
»Dragi prijatelju, čistog saznanja nema. Zakonitost crkvene doktrine, koja se može
izraziti Avgustinovim načelom ”Verujem, da bih došao do saznanja” — ne da se ničim
osporiti. Vera je organ saznanja, a razum je drugostepenog značaja. Vaša nauka koja ne
polazi ni od kakve pretpostavke, to je mit. Vera, pogled na svet, ideja, ukratko: volja je ono
što je primarno, a stvar je razuma da je pretrese i da je dokaže. Uvek i u svim slučajevima
sve se svodi na Quod erat demonstrandum. Već sam pojam dokaza sadrži, psihološki uzevši,
jak voluntaristički element. Veliki sholastičari dvanaestog i trinaestog veka bili su saglasni u
uverenju da u filozofiji ne može biti istinito ono što teologija smatra za pogrešno. Ostavimo
se teologije, ako hoćete, ali humanost koja ne priznaje da u prirodnim naukama ne može biti
istinito ono što filozofija smatra za lažno — to nije nikakva humanost. Argumentacija Svetog
oficijuma protiv Galileja htela je da pokaže da su njegovi principi filozofski apsurdni.
Ubedljivije argumentacije nema.