Page 277 - Thomas Mann - Čarobni breg

rođaci održali reč. Domaćin je hteo da ih gostoljubivim pokretima svoje male desnice dovede
do svilenih sedišta, ali je Hans Kdstorp kao omađijan pošao pravo prema drvenom kipu i sa
rukama na kukovima zastao pred njim, nakrivivši glavu.
»Šta vi to imate!« reče on polako. »Pa to je strašno lepo. Da li je iko video ovako izraženu
patnju. Neka starina, razume se?«
»Četrnaesti vek«, odgovori Nafta. »Po svoj prilici rajnskog porekla. Sviđa vam se?«
»Silno«, reče Hans Kastorp. »Nemoguće je da ne učini utisak na gledaoca. Nisam mislio
da nešto može biti u isti mah tako ružno — izvinite — i tako lepo.«
»Rukotvorine jednog sveta koji ima dušu i smisla za izraz«, odvrati Nafta, »uvek su ružne
zbog svoje lepote i lepe zbog svoje ružnoće, to je pravilo. Reč je o duhovnoj lepoti, a ne o
lepoti mesa, koja je apsolutno glupa. Ona je uostalom i apstraktna«, dodade on. »Lepota tela
je apstraktna. Stvarna je samo unutrašnja, lepota religioznog izraza.«
»Zaslužujete pohvalu što stvari tako tačno postavljate i razlikujete«, reče Hans Kastorp.
»Četrnaesti?« proveravaše on u sebi... »Trinaest stotina i toliko i toliko godina? Da, to je
srednji vek, kako knjige kažu; u tom delu ja donekle poznajem predstavu koju sam u
poslednje vreme stvorio sebi o srednjem veku. Nisam o njemu gotovo ništa znao, ja sam
čovek tehničkog napretka, ukoliko uopšte dolazim u pitanje. Ali mi je ovde gore u više
mahova ta predstava postala jasnija. Ekonomske društvene nauke nije tada još ni bilo, to je
jasno. Kako se zvao taj umetnik?«
Nafta sleže ramenima.
»Zar je to važno?« reče on. »Ne treba da pitamo, jer niko nije pitao ni onda kad je delo

stvoreno. Ono nema za autora nekog naročito individualnog monsieura-a, ono je anonimno i
zajedničko. To je već poodmakli srednji vek, gotika, signum mortificationis. Tu više nema
tendencije da se ublažava i ulepšava, kako je još romanska epoha smatrala za potrebno da
predstavlja Raspetoga: nema kraljevske krune, nema majestetičnog trijumfa nad svetom i
mučeničkom smrću. Patnja i slabost tela prikazuju se onakvima kakve jesu. Tek gotski ukus
je u pravom smislu pesimistično-asketski. Sigurno vam nije poznat spis Inokentija Trećeg,
De miseria humanae conditionis — delo prepuno duha. Ono potiče s kraja dvanaestog veka,
ali tek ova umetnost ga dobro ilustruje.«
»Gospodine Nafta«, reče Hans Kaetorp uzdahnuvši, »mene zanima svaka reč u vašem
izlaganju. Signum mortificationis — rekoste? To ću da zapamtim. Malopre ste govorili nešto
o anonimnom i zajedničkom, a i o tome je, čini mi se, vredno razmisliti. Vi, na žalost,
pogađate da ja ne poznajem papin spis — držim da je taj Inokentije Treći bio papa. Jesam li
dobro razumeo da je to njegovo delo asketsko i duhovito? Moram priznati da nikad nisam
mogao zamisliti da bi te dve stvari mogle ići zajedno, ali kad dublje razmislim, onda mi je,
razume se, jasno da rasprava o čovečjoj bedi daje prilike za duhovitosti na račun mesa. Može
li se to delo gdegod dobiti? Kad prikupim svoje latinsko znanje, možda bih mogao da ga
pročitam.«
»Imam tu knjigu«, odgovori Nafta, pokazujući glavom na jedan ormar sa knjigama. »Stoji
vam na raspoloženju. Ali zar nećemo da sednemo? Pietà se može i sa sofe gledati. Bto, stiže i
naša mala užina...«
Slušče je donosilo čaj, a uz to lepu posrebrenu korpu u kojoj je ležao isečen kolač. Ali, ko
je to kroz otvorena vrata lakim korakom ušao za njim, uzvikujući »Sapperlot!«, »Accidenti«
i fino se osmehujući? Bio je to gospodin Setembrini, koji je stanovao jedan sprat više i koji je
došao da gospodi pravi društvo. Kroz svoje prozorče video je, reče, rođake kako dolaze, pa
je požurio da ispiše još jednu stranicu svoje enciklopedije, koja mu je baš bila pod perom, da
bi se i sam, nepozvan, pridružio gostima. Ništa nije bilo prirodnije nego da dođe. Njegovo