Page 278 - Thomas Mann - Čarobni breg

staro poznanstvo sa stanovnicima Berghofa davalo mu je pravo na to, a uz to su njegove veze
sa Naftom, i pored dubokih razmimoilaženja, bile očigledno vrlo žive, što se videlo i po tome
kako ga je domaćin bez ustezanja i iznenađenja pozdravio. To nije ništa smetalo da Hans
Kastorp o njegovom dolasku stekne vrlo jasno dvojak utisak. Pre svega je osetio da se
gospodin Setembrini obreo tu da ne bi njega i Joahima, ili prosto rečeno, baš njega, ostavio
nasamo sa ružnim malim Naftom, nego da svojim prisustvom stvori jednu pedagošku
protivtežu; s druge strane, bilo je očevidno da nije imao ništa protiv toga, nego da je čak vrlo
rado iskoristio priliku da svoju mansardu za jedan časak zameni Naftinom svilenom sobom i
da se posluži dobro serviranim čajem. Pre nego što se prihvatio, protrljao je svoje malo
požutele ruke, koje su odozgo, sa strane malog prsta, bile obrasle crnim dlakama, i sa
neprikrivenim uživanjem, uz stalne pohvale, jeo je kolače čije su tanke, savijene kriške bile
prošarane čokoladom.
Razgovor se i dalje vodio oko kipa Pietà, pošto se Hans Kastorp i pogledom i rečima
zadržavao na predmetu, pri čemu se obraćao gospodinu Setembriniju kao da je rad bio da i
on prokritikuje umetnički rad. Humanista je, međutim, svoju odvratnost prema ovom
sobnom ukrasu jasno pokazao izrazom lica kad se okrenuo prema skulpturi, jer je seo tako da
bude leđima okrenut prema uglu gde je ona stajala. Isuviše učtiv da bi kazao sve što misli, on
se ograničio na to da čini zamerke zbog netačnosti u razmerama i oblicima tela, zbog njihove
neistinitosti, koja nije mogla da ga dirne, jer nije poticala od neukosti ranih vekova nego od
zle volje, od skroz neprijateljskog stava, — u čemu mu je Nafta pakosno povlađivao. Zaista,
o tehničkoj nespretnosti ne može biti ni govora. U pitanju je svesna emancipacija duha od

onoga što je prirodno, a preziranje te prirodnosti izraženo je pobožno, ali bez ikakve
skrušenosti. Ali kad je Setembrini izjavio da zanemarivanje prirode i njenog proučavanja
znači udaljavanje od čoveka, i kad je — nasuprot apsurdnoj bezobličnosti kojoj je robovao
srednji vek i epohe koje su mu podražavale — počeo snažnim rečima da uzdiže grčko-
rimsko nasledstvo, klasicizam, oblik, lepotu, razum i smernu prirodnu vedrinu, koji su jedini
pozvani da unaprede čovekovu stvar, umešao se Hans Kastorp i upitao šta bi, pri takvom
stanju stvari, bilo sa Plotinom, za koga je dokazano da se stideo svoga tela, i sa Volterom
koji se u ime razuma pobunio protiv sablažnjivog lisabonskog zemljotresa? Apsurdno? To je
takođe bilo apsurdno, ali kad čovek o svemu dobro razmisli, onda bi se, po njegovom
mišljenju, i za apsurdnost moglo reći da je u duhovnom pogledu časna; apsurdno
neprijateljski stav gotske umetnosti prema prirodi bio je na kraju krajeva isto tako častan kao
i Plotinov i Volterov stav, jer je došla do izraza ista emancipacija od fatuma i faktuma, isti
nepokorni ponos koji odbija da se povuče pred glupom silom, to jest pred prirodom...
Nafta je prsnuo u smeh, koji je jako podsećao na poznati tanjir i završio se kašljanjem.
Setembrini reče otmeno:
»Vi vređate našeg domaćina kad govorite sa toliko ironije i pokazujete se tako nezahvalni
za ovo divno pecivo. Da li vi uopšte umete da budete zahvalni? Kad to kažem, ja
pretpostavljam da se zahvalnost sastoji u tome što se čovek valjano posluži onim što mu se
ponudi...«
Pošto se Hans Kastorp zastideo, dodade on ljupko:
»Vi ste poznati, inženjeru, kao vragolan. Volite da se prijateljski našalite na račun onoga
što je dobro, ali ja zato nipošto ne očajavam, jer znam da vi volite sve što je dobro. Vi,
razume se, znate da se samo ona pobuna duha protiv prirode može nazvati časnom koja ima
u vidu dostojanstvo i lepotu čovekovu, a ne ona koja čoveku oduzima dostojanstvo i koja ga
unižava, iako joj to nije cilj. Vi znate takođe kakvim je zverskim užasima, kakvom je
krvožednom netrpeljivošću urodila epoha kojoj ova umotvorina iza mene ima da zahvali što