Page 276 - Thomas Mann - Čarobni breg

je bled i ćelav; ispod preterano velikog opuštenog nosa visili su s obe strane usta crni brkovi
i davali mu kiseo izraz.
»Dobar dan!« nazva Hans Kastorp.
»’bar dan« , odgovori krojač u dijalektu, iako švajcarski govor nije priličio ni njegovom
imenu ni njegovoj spoljašnjosti, pa je to zvučalo nekako pogrešno i čudno.
»Tako vredni?« produži Hans Kastorp klimajući glavom ... »Pa danas je nedelja!«
»Hitan posao«, odvrati Lukaček kratko i produži da šije.
»Sigurno nešto fino«, nagađao je Hans Kastorp, »neodložno potrebno, za neku zabavu ili
nešto slično?«
Na ovo pitanje krojač nije odmah odgovorio; pregrizao je konac i počeo da ga udeva. Tek
posle toga je klimnuo glavom.
»Nešto lepo, zar ne?« upita opet Hans Kastorp. »Hoćete li i rukave napraviti?«
»Da, i rukave. To je za jednu staru«, odgovori Lukaček sa izrazito češkim naglaskom.
Povratak sluščetov prekide ovaj razgovor što se vodio kroz vrata. Gospodin Nafta moli
gospodu da uđu, javljao je dečak, i pošto je otvorio mladim ljudima vrata koja su stajala dva-
tri koraka udesno, razmače pred posetiocima zastor. Na ulazu ih je dočekao Nafta u sobnim
cipelama, na zastiraču zelenom kao mahovina.
Rođaci su bili iznenađeni, upravo zasenjeni raskošnom radnom sobom sa dva prozora u
koju su ušli, jer prema siromašnom izgledu kućice, njenih stepenica, i njenog bednog
hodnika nije se uopšte mogao očekivati takav raskoš. Svojim kontrastom ona je otmenosti
Naftinog nameštaja davala nešto čarobno što on sam po sebi jedva da je imao, a u očima

Hansa Kastorpa i Joahima Cimsena ne bi ni mogao da ima. Kako bilo da bilo, taj nameštaj je
bio fin, čak sjajan, tako da i pored pisaćeg stola i ormara za knjige taj nameštaj ipak nije
davao utisak radne sobe. Bilo je tu suviše svile, vinske i purpurnocrvene boje: zavese koje su
prikrivale loša vrata bile su od svile, a isto tako i zavese na prozorima i navlake na jednoj
garnituri nameštaja koja je bila smeštena na užoj strani, prekoputa drugih vrata, ispred
jednog zida koji je gotovo sav bio zastrt goblenom. Bilo je tu baroknih stolica sa naslonom i
sa malim jastucima sa strane, poređanim oko jednog okruglog, metalom optočenog stola iza
koga je stajala jedna sofa istog stila, puna svilenih plišanih jastučića. Ormari sa knjigama
zauzimali su prostor pored jednih i drugih vrata. Ti ormari sa staklenim vratima, koja su bila
prekrivena zelenim svilenim zavesama, bili su izrađeni od mahagona, kao i pisaći sto ili,
bolje reći, kao sekreter sa svedenim pokretnim poklopcem koji je bio smešten između
prozora. Ali u uglu, levo od one garniture pred sofom, mogao se videti jedan umetnički rad:
velika obojena drvena plastika na postolju prevučenom crvenom materijom — nešto zaista
grozno, jedna Pietà, jednostavna i efektna do groteske: Majka božja pod kapom, sa
skupljenim obrvama i sa iskrivljenim i otvorenim ustima koja nariču, sa izmučenim Hristom
na krilu — u pogledu srazmera primitivno promašena figura sa grubo izrađenom anatomijom
koja je svedočila o neukosti; glava načičkana trnjem, lice i udovi umrljani i obliveni krvlju,
grozdovi zgrušane krvi iz rane po strani i iz rana od klinaca na rukama i nogama. Naravno da
je ovaj čudnovati predmet davao svilenoj sobi naročiti akcent. I tapet koji se video više
ormara za knjige i na zidu pored prozora bio je očevidno kirajdžijino delo; zelena boja
njegovih uzdužnih pruga odgovarala je boji mekog ćilima koji je bio razastrt povrh crvene
navlake poda. Samo se niskoj tavanici nije moglo pomoći. Ostala je gola i puna pukotina, ali
je sa nje visio mali mletački luster. Prozori su bili prekriveni bledožutim zavesama koje su
dopirale do poda.
»Evo nas k vama na razgovor!« reče Hans Kastorp, upirući pogled više u pobožni jezivi
kip u uglu nego u stanovnika raskošno nameštene sobe, koji sa zahvalnošću potvrdi da su