Page 275 - Thomas Mann - Čarobni breg

međutim, gde čovek sa visine od pet hiljada stopa gleda iz svoje meditativne usamljenosti na
svet i živa bića i predaje se svojim mislima, ona se sama sobom postavljaju. Tome svakako
doprinosi i ona pojačana aktivnost samoga tela — izazvana rastvorljivim otrovima — koja se
kao suva jara žari na licu. U vezi s tom predstavom, on se setio Setembrinija, tog političkog
verglaša čiji je otac došao na svet u Heladi, koji je zastupao mišljenje: da se ljubav prema
veličanstvenoj tvorevini manifestuje politikom, rečitošću i pobunom, ali da koplje
građaninovo mora biti posvećeno na oltaru čovečnosti; mislio je i o drugu Krokovskom i o
onome čime su se njih dvojica od nekog vremena bavili u zamračenom sobičku; razmišljao
je o dvojakoj suštini analize i o tome u kojoj meri ona koristi delu i napretku a koliko je opet
srodna grobu i njegovoj smradnoj anatomiji. Dozivao je sebi pred oči slike obojice dedova,
zamišljajući ih jednog pored drugog ili jednog prema drugom, onog buntovnog i onog
vernog, koji su nosili crninu iz različitih razloga, i razmišljao o njihovoj dostojanstvenosti;
udubljivao se u krupne komplekse kao što su oblik i sloboda, duh i telo, čast i sramota,
vreme i večnost — i uhvatila ga je kratka ali žestoka nesvestica pri pomisli da kandilka opet
cveta i da se godina završava.
Za ovu svoju odgovornu misaonu zaposlenost na živopisnom mestu svoje usamljenosti on
je imao jednu naročitu reč: on je to nazvao »vladavina«. Upotrebljavao je tu reč iz dečje igre,
tu dečačku reč, taj detinji izraz za to svoje mudrovanje, kao za vrstu zabave koju je voleo,
premda je ona bila spojena sa strahom, vrtoglavicom i svakojakim srčanim uzbuđenjima i
preko mere pojačavala užarenost njegova lica. I nije video nikakve nezgode u tome što ga je
napor pri ovoj aktivnosti duha primoravao da se posluži bradom kao osloncem, jer je ovakvo

držanje bilo u saglasnosti sa dostojanstvenošću kojom ga je ispunjavala »vladavina« pred
veličanstvenom tvorevinom koja mu je lebdela pred očima.
»Homo Dei« — tako je ružni Nafta nazvao veličanstvenu tvorevinu kad ju je uzimao u
odbranu od engleske društvene nauke. Kakvo čudo što je Hans Kastorp, u ime svoje civilne
odgovornosti i u interesu vladavine, smatrao za dužnost da sa Joahimom poseti Maloga?
Setembriniju nije to bilo po volji.
Hans Kastorp je bio dovoljno lukav i osetljiv da to jasno primeti. Već prvi susret bio je
humanisti neprijatan i on je očevidno nastojao da ga spreči i da mlade ljude, a naročito njega,
Hansa Kastorpa, kao pedagog, sačuva od poznanstva sa Naftom, premda se on sam s njim
družio i prepirao. Takvi su vaspitači. Oni sami vole da se bave onim što je interesantno,
smatrajući da su tome »dorasli«; mladeži, međutim, zabranjuju interesantne stvari i traže da
se ona ne oseća njima »dorasla«. Sreća samo što verglaš u stvari nije imao uopšte prava da
mladome Kastorpu išta zabrani i što on u tome pravcu nije ništa ni pokušavao. Dovoljno je
bilo da se njegov pitomac učini naivan, kao da ne prozire njegove namere,~pa mu ništa neće
smetati da se ljubazno odazove pozivu maloga Nafte. To je on i učinio nekoliko dana posle
prvog susreta, jedne nedelje posle podne, posle glavnog obaveznog ležanja, a pridružio mu
se, hteo-ne hteo, i Joahim.
Od Berghofa pa dole do kućice čija je kapija bila okićena vinovom lozom moglo se stići
za nekoliko minuta. Oni su ušli, ostavljajući desno prilaz bakalnici, i peli se uz tesne tamne
stepenice, koje su ih dovele pred jedna vrata na spratu, kraj čijeg je zvonca stajala samo
firma ženskog krojača Lukačeka. Vrata im je otvorio jedan poluodrasli dečak, obučen u neku
vrstu livreje sa prugastim kaputom i dokolenicama, jedno slušče, kratko ošišano i rumenih
obraza. Upitali su ga za gospodina profesora Naftu i kako nisu imali posetnice pri sebi, oni
su mu nekoliko puta kazali svoja imena i on je otišao da ih prijavi gospodinu Nafti, ne
pominjući nikakve titule. Vrata prekoputa od ulaza bila su otvorena i u krojačnici se mogao
videti Lukaček kako, bez obzira na praznik, podvijenih nogu sedi na jednom stolu i šije. Bio