Page 274 - Thomas Mann - Čarobni breg

snegu ili sa letnjim pejzažima, a one su za pisani tekst ostavljale taman toliko prostora koliko
je bilo potrebno da se saopšte najnovije lekarske izjave, da se rodbini javi rezultat mesečnog
ili generalnog pregleda: kako, recimo, akustički i optički nalaz pokazuje nesumnjivo
poboljšanje, ali da otrovnih klica još ima; da nešto povećana temperatura, koja i dalje traje,
potiče od malih žarišta koja se još održavaju, ali koja će se sigurno potpuno izgubiti ako
bude istrajan, tako da nikad više neće morati da dolazi ovamo. Mogao je biti siguran da se
preko toga ne traže i ne očekuju od njega nikakvi iscrpniji izveštaji; sfera kojoj se on obraćao
nije bila humanistično-govornička, a ni odgovori koje je dobijao nisu bili opširniji. Oni su
obično propraćali novčane pošiljke koje su mu stizale od kuće, kamate njegovog očinskog
nasledstva koje su se u ovdašnjoj valuti tako dobro kotirale da ih on nikad ne bi potrošio pre
no što stigne nova isporuka. Ti odgovori su se sastojali iz nekoliko mašinom otkucanih
redaka, sa potpisom Džemsa Tinapela, sa pozdravima i dobrim željama za skoro ozdravljenje
od strane starog ujaka, a poneki put i od pomorca Petra.
Hans Kastorp je javljao kući da je u poslednje vreme savetnik prekinuo sa injekcijama.
One mladom pacijentu nisu činile dobro: izazivale su kod njega glavobolju, gubio je apetit,
opadao u težini i osećao se umoran; »temperaturu« su najpre povećale, a posle je nisu
suzbile. Kao suva jara ona se i dalje žarila na njegovom ružičastorumenom licu i opominjala
da se aklimatizacija kod ovog izdanka ravnice i njene vlažno-vedre klime uglavnom baš u
tome i sastojala što je već navikao na to da ne može da se privikne — što uostalom nije bio
slučaj kod Radamanta koji je uvek imao modre obraze. »Mnogi se nikad ne priviknu«, rekao
je odmah Joahim, a to je, izgleda, bio slučaj i sa Hansom Kastorpom. Jer i ono podrhtavanje

u zatiljku, koje ga je počelo mučiti odmah po dolasku ovamo, nije htelo da se izgubi, nego se
neizbežno javljalo pri hodu, u razgovoru, pa čak i na ovom mestu, punom plavoga cveća, gde
je razmišljao o kompleksu svojih čudnih doživljaja, tako da je i njemu postalo bezmalo
stalna navika da se dostojanstveno odupre bradom kao i Hans Lorenc Kastorp, a taj bi ga
stav podsetio uzgred na šiljate krajeve starčevog okovratnika, tadašnji oblik počasne ogrlice,
na bledozlatnu okruglinu porodične krstionice, na pobožno izgovarane pra-pra i slične
srodničke nazive, i navodio ga ponovo na razmišljanje o njegovom životnom kompleksu.
Pšibislav Hipe nije mu se više živ priviđao kao pre jedanaest meseca. Njegova
aklimatizacija bila je završena, on više nije imao vizija, nije ležao nepomičan na svojoj klupi,
dok njegovo ja prebiva negde u daljini. Ništa više od svega toga. Jasnoća i živost ove slike,
kad bi mu u sećanju izišla pred oči, ostajale su u normalnim, zdravim granicama; i u vezi s
tim izvlačio bi tada Hans Kastorp iz svoga unutarnjeg džepa stakleni poklon koji je on tu
čuvao u svojoj lisnici, u jednom postavljenom kovertu: jednu pločicu koja se presijavala u
crno i izgledala neprozirna kad se drži vodoravno, ali kad se podigne prema nebeskom
svetlu, ona zasvetli i pokaže čovečje oblike: prozirnu sliku ljudskog tela, rebra, konture srca,
dijafragmin luk i plućna krila, uz to ključnjaču i ramenicu, sve to obavijeno bledo
magličastim omotačem — mesom, od koga je Hans Kastorp one pokladne nedelje
nerazumno okusio. Kakvo čudo što je njegovo uzbudljivo srce zastajalo i zamiralo kad je
posmatrao poklon, a zatim produžio da »sve« u mislima prelazi i da o svemu razmišlja
naslonjen na grubo istesan naslon klupe, skrštenih ruku, sa glavom nagnutom prema ramenu,
uz šum planinskih bujica, pred plavim rascvetanim kandilkama.
Kao i one mrazne, zvezdane noći, povodom naučnih studija, tako mu je i sad lebdela pred
očima veličanstvena tvorevina organskog života, čovek. Za njeno unutarnje posmatranje
vezivao je mladi Hans Kastorp mnoga pitanja i diferenciranja. Od dobrog Joahima se nije
moglo očekivati da se bavi njima, ali se on, kao civil, počeo osećati odgovornim za njihovo
rešenje, premda ih ni on, dole u ravnici, nije, a verovatno i ne bi, nikad zapazio. Ovde,