Page 273 - Thomas Mann - Čarobni breg

O BOŽJOJ DRŽAVI I ZLOM SPASENJU

Hans Kastorp je klasificirao u svojoj lođi jednu biljku koja je sad, kad je počinjalo
astronomsko leto i dani bivali kraći, na mnogim mestima bujala: bila je to kandilka ili
Aquilegia, iz familije ljutića, bokorasta biljka, s visokom stabljikom, s plavim, ljubičastim i
crvenomrkim cvetovima i širokim zeljastim lišćem. Ona je rasla tu i tamo, ali se naročito
bujno rascvetala u tihoj dubodolini gde ju je, biće uskoro godina dana, prvi put video. Bila je
to usamljena šumska klisura, ispunjena hučanjem planinskih brzaka, sa putanjom i klupom
za odmaranje, gde se završila ona njegova nesmotrena i po zdravlje opasna šetnja u slobodnu
prirodu, i kuda je opet ponekad odlazio.
Kad se krene sa manje planova nego što je on tada uradio, onda to mesto nije bilo baš
tako daleko. Pođe li čovek iz »Sela«, od mete kojom se završava staza za sankanje, pa
produži malom uzbrdicom uz planinsku stranu, Onda se za dvadeset minuta može stići do
tog živopisnog mesta šumskim putem, čije drvene ćuprije presecaju bob-stazu koja se spušta
sa Šacalpa, pod pretpostavkom da nema nepotrebnog obilaženja i zastajkivanja zbog
izvođenja operskih arija i čestog odmaranja. I kad je Joahim bio vezan za kuću bolesničkim
obavezama, pregledom, rendgenskim snimcima, ispitivanjem krvi, injekcijama ili merenjem
težine, Hans Kastorp bi, pri lepom vremenu, odlazio tamo posle drugog doručka, katkad već
i posle prvog, a iskoristio bi i časove između čaja i večere da ode do svog omiljenog mesta,
da posedi na klupi gde ga je nekad oblila krv iz nosa, pa da nakrenute glave osluškuje šum
planinskog potoka, da posmatra zatvoreni predeo i mnoštvo plavih kandilki koje su opet
cvetale u svojoj dubodolini.
Da li je odlazio samo radi toga? Ne, on je sedeo tamo da bi bio sam, da bi se podsetio, da
bi donekle sredio utiske i neobične doživljaje tolikih meseca i da bi o svemu razmislio. Bilo
je tih utisaka mnogo i raznovrsnih i nije ih bilo lako srediti, jer mu se činilo da su
mnogostruko izukrštani i izmešani, tako da se jedva moglo odvojiti ono što je očevidno od
onog što je samo pomisao, san i predstava. Ali, svi ti utisci i doživljaji bili su avanturističkog
karaktera u tolikoj meri da je njegovo srce — stalno uznemireno već od prvog dana po
njegovom dolasku ovamo — zastajalo i silno udaralo kad god bi se njih setio. Ili je već i
sama pomisao bila dovoljna da se njegovo nemirno srce tako neobično uplaši, pomisao da se
za ove kandilke ovde — gde mu se nekad u trenutku iznemoglosti prikazao Pšibislav Hipe
— ne može reći da još cvetaju, nego da opet cvetaju; pomisao da se »tri nedelje« uskoro
zaokružuju u punu godinu?
Uostalom, krv mu nije više udarala na nos kad bi seo na svoju klupu pored planinskih
brzaka. To je davno prošlo. Njegova aklimatizacija, za koju mu je Joahim odmah rekao da će
biti teška i koja je to zaista i bila, beše već poodmakla i posle jedanaest meseca trebalo je da
važi kao završena. Nikakva iznenađenja u tom pravcu nisu se mogla očekivati. Hemijski
proces u njegovom želucu beše se sredio i prilagodio, Marija Mančini mu je prijala i živci
njegovih sluznica već su se davno ponovo bili privikli na miris ovog skupocenog fabrikata.
Kad god bi zaliha bila pri kraju, on bi, kao i pre, sa izvesnim osećanjem pijeteta, poručivao
tu marku iz Bremena, iako je bilo vrlo primamljive robe i u izlozima ovog međunarodnog
lečilišta. Zar Marija nije bila neka vrsta veze između njega, koji je otišao u toliku daljinu, i
ravnice, starog zavičaja? Zar nije ona jače održavala te veze nego, recimo, one poštanske
dopisnice što ih je s vremena na vreme slao ujacima, i to u razmacima koji su se u istoj meri
povećavali u kojoj je on usvajao ovdašnja shvatanja i udobnije raspolagao svojim
vremenom? Bile su to mahom, radi prijatnijeg utiska, razglednice sa lepim slikama doline u