Page 271 - Thomas Mann - Čarobni breg

Nafta je sa neočekivanom ljubaznošću izrazio nadu da će se i dalje viđati. »Posetite nas«,
reče. »Kazao bih: posetite me kad doktor Setembrini ne bi imao starije pravo na vaše
prijateljstvo. Dođite kad hoćete, čim se zaželite malo razgovora. Ja cenim izmenu misli sa
mladim ljudima, a možda imam nešto i pedagoškog iskustva... Kad naš starešina lože (on
pokaza na Setembrinija) sav pedagoški smisao i svu vaspitnu nadležnost hoće da ograniči na
građanski humanizam, onda mu moramo protivrečiti. Dakle, do skorog viđenja!«
Setembrini je predviđao teškoće. Njih ima, reče. Potporučnik će ostati gore još koji dan, a
inženjer će se sa udvostručenom revnošću predati lečenju, da bi mogao ubrzo za njim i sam
da ode u ravnicu.
Mladi ljudi su povlađivali obojici, jednom pa drugom. Naftin poziv su prihvatili sa
klanjanjem, a u idućem trenutku su glavom i ramenima potvrđivali Setembrinijeve sumnje.
Tako je stvar ostala nerešena.
»Kako ga je ono nazvao?« upita Joahim, kad su se peli vijugavim putem prema
Berghofu...
»Starešina lože, tako sam ga razumeo. I ja baš o tome razmišljam. To je svakako neka
šala; oni imaju jedan za drugog naročita imena. Setembrini je nazvao Naftu princeps
scholasticorum — nije ni to rđavo. Sholastičari, to su bili književnici srednjeg veka,
dogmatski filozofi, ako hoćeš. Hm. O srednjem veku je u više mahova bilo govora, i ja sam
se onda setio kako je Setembrini odmah prvog dana rekao da ga ovde gore mnogo štošta
podseća na srednji vek: došli smo na takav razgovor u vezi sa Adrijatikom od Milendonka.
Ime nas je na to navelo. — Kako ti se dopada?«

»Mali? Ne mnogo. Rekao je mnogo toga što mi se svidelo. Izborni sudovi su naravno
licemerstvo. Ali on lično mi se ne dopada baš mnogo. Može neko mnogo dobrih stvari da
kaže, ali šta imam ja od toga ako je on sam sumnjiv čovek. A sumnjiv je, to ne možeš poreći.
Već ona priča o ,mestu obljube‘ sasvim je sumnjiva. Sem toga ima jevrejski nos, pogledaj ga
samo! Tako žgoljavi su samo Semiti. Da li ti ozbiljno nameravaš da ga posećuješ?«
»Razume se da ćemo ga ,posećivati!« izjavi Hans Kastorp. »Žgoljavost — to iz tebe
govori vojska.
Ali i Haldejci su imali takve noseve, pa ipak su se odlično pokazali, ne samo u okultnim
naukama. I Nafta ima nečeg od te okultne nauke, on me mnogo interesuje. Ne tvrdim da sam
već danas načisto s tim čovekom, ali ako se budemo češće s njim sastajali, upoznaćemo ga
možda, i može se lako desiti da postanemo i pametniji.«
»Ah, čoveče, pa ti postaješ ovde sve pametniji sa svojom biologijom i botanikom i svojim
zavojnim tačkama. A sa ,vremenom‘ si odmah prvih dana imao posla. A mi smo ipak ovde
radi toga da budemo zdraviji, a ne zato da budemo pametniji — da budemo zdraviji, da
sasvim ozdravimo, da nas najzad mogu pustiti u slobodu i poslati kao izlečene u ravnicu!«
»Bregovi su stanište slobode!« zapeva lakomisleno Hans Kastorp. »Dede, kaži mi šta je
sloboda«, produži on običnim glasom. »Nafta i Setembrini su se malopre i o tome prepirali i
nisu mogli da se slože. Sloboda je zakon čovekoljublja, kaže Setembrini, a to podseća na
njegovog preteču, karbonara. Ali ma koliko da je karbonar bio hrabar i ma koliko da je
hrabar naš Setembrini ...«
»Da, on je postao nesimpatičan kad se povela reč o ličnoj hrabrosti.«
» ... ja ipak verujem da se on mnogo čega plaši, čega se mali Nafta ne boji, razumeš li me,
i da su njegova sloboda i hrabrost prilično ete-pe-tete. Misliš li da bi on imao dovoljno
hrabrosti de se perdre ou même de se laisser dépérir?«
»Zašto počinješ francuski da govoriš?«