Page 268 - Thomas Mann - Čarobni breg

veze i obaveštenja našeg Setembrinija sasvim ozbiljno shvatiti«, reče on rođacima, a i ovo je
zvučalo drsko, jer se činilo da ih on smatra sklonim da gospodina Setembrinija ne uzimaju
ozbiljno. »On se razume u nacionalno-revolucionarne stvari. U njegovoj domovini održavaju
dobre odnose sa engleskim Balkanskim komitetom. Ali šta će biti sa Revalskim sporazumom
ako vaše napredne Turke posluži sreća? Eduard Sedmi neće više moći Rusima da prizna
slobodan prolaz kroz Dardanele, i ako se Austrija uprkos svemu tome odluči za aktivnu
politiku na Balkanu, onda...«
»Ostavite se svog zlogukog proricanja!« reče Setembrini. »Nikola voli mir. Njemu treba
zahvaliti za Hašku konferenciju koja ostaje moralna činjenica prvoga reda.«
»Rusija mora, zaboga, još malo da se oporavlja od svoje male nedaće na Istoku!«
»Pfuj, gospodine! Vi ne biste smeli da se podsmevate čežnji čovečanstva za svojim
društvenim usavršavanjem. Narod koji bude ometao takva nastojanja biće izložen moralnom
bojkotu.«
»Zašto bi se inače vodila politika nego da jedni drugima dadu prilike da se moralno
kompromituju!«
»Vi ste pristalica pangermanizma?«
Nafta slegnu ramenima, koja nisu bila ravnomerna. Ionako ružan, on je bio i malo
iskrivljen. Nije smatrao za vredno da odgovori. Setembrini je rasuđivao:
»U svakom slučaju, cinizam je to što vi govorite. U plemenitim naporima demokratije da
se internacionalno učvrsti, vi nećete da vidite ništa drugo nego političko lukavstvo ...«
»Vi biste sigurno hteli da ja u tome vidim idealizam ili čak religioznost? Reč je o

poslednjim, nemoćnim pokretima instinkta za samoodržanjem, ukoliko ga je još ostalo kod
osuđenog svetskog sistema. Katastrofa treba i mora da dođe, ona dolazi svim putevima i na
sve moguće načine. Uzmite britansku državnu politiku. Engleska potreba da osigura indijski
grudobran, legitimna je. Ali posledice? Eduard zna, isto tako kao vi i ja, da petrogradski
vlastodršci moraju izgladiti svoj neuspeh u Mandžuriji i da je njihova nasušna potreba da
revoluciju skrenu u drugom pravcu. Pa ipak — on je na to primoran! — skreće rusku
ekspanziju prema Evropi i budi uspavano suparništvo između Petrograda i Beča...«
»Ah, Beč! Vi se brinete za tu smetnju čitavog sveta, verovatno zato što u trošnoj imperiji,
čija je on glava, raspoznajete mumiju Svetog Rimskog Carstva Nemačke Nacije.«
»A vi ste, vidim, rusofil, verovatno iz humanističkih simpatija prema cezaro-papizmu.«
»Demokratija, dragi gospodine, čak i od Kremlja može više da očekuje nego od
Hofburga, a to je za zemlju Lutera i Gutemberga sramota ...«
»Sem toga i glupost. Ali i ova glupost je oruđe fatalnosti...«
»Ah, ne govorite o fatalnosti! Ljudski razum treba samo jače da se osloni na samog sebe
nego na fatalnost, i onda je on ta fatalnost!«
»Samo ono što se hoće poetaje uvek sudbina. Kapitalistička Evropa hoće ovakvu svoju
sudbinu.«
»Ljudi veruju da će doći do rata ako ga se ne budu dovoljno gnušali!«
»Vaše gnušanje je logički nepovezano dok god ne postignete da ono počne od same
države.«
»Nacionalna država je princip ovozemaljskog sveta koji vi želite da pripišete đavolu. Ali
dajte narodima slobodu i jednakost, zaštitite male i slabe od ugnjetavanja, stvorite pravdu,
stvorite nacionalne granice ...«
»Brenersku granicu, znam. Likvidacija Austrije. Da mi je samo znati kako ćete je bez rata
ostvariti!«
»A ja bih zaista voleo da znam kad sam ja osuđivao nacionalni rat.«