Page 267 - Thomas Mann - Čarobni breg

»O, da, da«, reče Nafta i pogleda Setembrinija, koji je vrteo svojim štapom i posmatrao
nebo.
»I zato mislim«, produži Hans Kastorp, »da vam — posle svega što ste kazali —
sklonosti moga rođaka Cimsena moraju biti simpatične. Ne mislim pri tome na »presto i
oltar« i slična vezivanja pojmova kojima mnogi ljudi, ljudi od reda ili samo dobronamerni
ljudi, opravdavaju solidarnost. Hoću da kažem da se rad vojničkog staleža, to jest vojnička
služba — u ovom slučaju reč je o službi — apsolutno ne vrši radi neke poslovne koristi i da
nema baš nikakve veze sa ekonomskom društvenom naukom, kako rekoste, zbog čega
Englezi i imaju malo vojnika, nešto za Indiju a nešto kod kuće za paradu...«
»Nema smisla, inženjeru, da produžavate«, prekide ga Setembrini. »O vojničkom pozivu
— kažem to ne želeći da učinim nažao našem poručniku — ne vredi diskutovati, jer on je
čisto formalan, sam po sebi bez sadržaja. Osnovni tip vojnika je pešak srednjega veka koga
možeš vrbovati sad za ovu sad za onu stvar, — ukratko, postojao je vojnik španske
protivreformacije, vojnik revolucionarne vojske, Napoleonov vojnik, pa Garibaldijev, postoji
pruski vojnik. O vojniku ću da vam govorim kad budem znao za šta se bori!«
»Da se bije«, odvrati Nafta, »to je u svakom slučaju vidna odlika vojničkog staleža,
ostavimo sad to. Možda ona nije dovoljna da bi se o tome staležu moglo u višem smislu
diskutovati, ali. ga ona podiže u sferu nepristupačnu malograđanstvu koje život ceni iznad
svega.«
»Ono što vi izvolevate nazvati malograđanstvom koje život ceni iznad svega«, odgovori
gospodin Setembrini vrhom usana dok su mu uglovi usta pod ufitiljenim brkovima bili

rastegnuti, a vrat mu se na vrlo čudan način krivio i podizao iz okovratnika, »biće uvek
spremno da se u bilo kom obliku založi za ideje razuma i morala i za njihov zakoniti uticaj
na mlade kolebljive duše.«
Nastalo je ćutanje. Mladi ljudi gledali su zbunjeno preda se. Setembrini, koji je glavu i
vrat stavio opet u prirodan položaj, reče posle nekoliko koraka:
»Nemojte se čuditi, ovaj gospodin i ja često se prepiremo, ali mi ostajemo dobri prijatelji
i u mnogome čemu se i saglasimo.«
To je povoljno delovalo. Gospodin Setembrini se poneo viteški i humano. Ali Joahim,
koji je takođe bio dobronameran i hteo da razgovor bezazleno produži, reče uprkos tome, kao
da ga nešto na to primorava i kao protiv svoje volje:
»Malopre, kad smo išli za vama, moj rođak i ja slučajno smo razgovarali o ratu.«
»Čuo sam«, odgovori Nafta. »Uhvatio sam tu reč i osvrnuo se. Da li politizirate?
Pretresate li svetsku situaciju.«
»O, ne«, nasmeja se Hans Kastorp. »Kako bismo došli na takav razgovor! Mome rođaku
ne bi već zbog njegovog poziva priličilo da se bavi politikom, a ja se dragovoljno toga
odričem — ništa se ne razumem u politiku. Otkako sam ovde nisam novine ni u ruke uzeo
...«
Setembrini je to, kao i ranije jednom prilikom, osuđivao. On se odmah pokazao kao
čovek odlično obavešten o svetskim događajima i procenjivao ih povoljno ukoliko su stvari
uzimale tok povoljan po civilizaciju. Celokupna evropska atmosfera ispunjena je mirovnim
raspoloženjem, planovima o razoružanju. Demokratska ideja napreduje. Prema njegovim
poverljivim obaveštenjima, Mladoturci su baš završili svoje pripreme za revolucionarnu
akciju. Turska kao nacionalna i ustavna država — kakav trijumf čovečnosti!
»Liberalizovanje islama«, podsmehnu se Nafta. »Odlično. Prosvećeni fanatizam — vrlo
dobro. Uostalom to se vas tiče«, obrati se on Joahimu. »Ako Abdul Hamid padne, onda je
svršeno sa vašim uticajem u Turskoj i Engleska će se nametnuti za protektora... Vi morate