Page 266 - Thomas Mann - Čarobni breg

malo promislim, onda, ako ćemo istinu da kažemo, postelja je — ja tu podrazumevam
naslonjaču, vi to već shvatate — unapredila mene više za deset meseca i navela me na više
misli nego vodenica u ravnici za sve ono ranije vreme. To se ne može poreći.«
Setembrini ga je tužno posmatrao svojim crnim svetlucavim očima. »Inženjeru,
inženjeru!« reče on potišteno, uhvati Hansa Kastorpa za ruku i zadrža ga malo, kao da bi
hteo iza leđa drugih nasamo s njim da govori. »Koliko sam vam puta govorio da čovek mora
biti svestan sebe i misliti onako kako mu priliči! Uprkos svim propozicijama, kod zapadnjaka
je glavna stvar razum, analiza, delo i napredak — a ne kaluđersko izležavanje!«
Nafta ih je slušao. Osvrnuvši se malo unazad reče:
»Kaluđersko! Za kulturu na evropskom tlu ima se zahvaliti kaluđerima! Njima treba
zahvaliti što Nemačka, Francuska i Italija nisu prekrivene divljim šumama i iskonskim
močvarama, nego nam daruju žito, voće i vino! Kaluđeri su, dragi gospodine, vrlo dobro
radili ...«
»Ebbè, da čujemo!«
»Molim. Rad religioznog čoveka niti je bio sam sebi svrha, to jest opojno sredstvo, niti je
njegov smisao bio u tome da svet unapređuje ili da razvija trgovačke poslove. To je bilo čisto
asketsko vežbanje, sastavni deo ispaštanja, lek. Taj rad ih je štitio od putenih prohteva i
umrtvljavao im čulnost. On je imao, dakle, — dopustite mi tu konstataciju — sasvim
nesocijalan karakter. On je bio najnepomućeniji religiozni egoizam.«
»Ja sam vam za to objašnjenje vrlo zahvalan i radujem se što vidim da se blagoslov rada i
protiv volje čovekove pokazao korisnim.«

»Da, protivno njegovim namerama. Mi ovde zapažamo, a to je važno, razliku između
korisnog i humanog.«
»Pre svega primećujem sa negodovanjem da vi opet podvajate svet.«
»Žalim što sam vam se zamerio, ali stvari se moraju odvajati i sređivati, a ideja o Nošo
Beg osloboditi nečistih primesa. Vi Italijani ste izmislili menjačnice i banke; neka vam bog
oprosti. A Englezi su izmislili ekonomsku društvenu doktrinu, a to im genije čovekov nikad
neće oprostiti.«
»Ah, genije čovečanstva bio je živ i u velikim ekonomskim misliocima onih ostrva! Vi
ste hteli da govorite, inženjeru?«.
Hans Kastorp je to poricao, ali je ipak progovorio — a i Nafta i Setembrini su ga slušali
sa izvesnom napetošću:
»Vama se, prema tome, gospodine Nafta, mora sviđati poziv moga rođaka i vi razumete
njegovo nestrpljenje da ga se što pre prihvati... Ja sam opet skroz civil i moj rođak me zbog
toga češće prekoreva. Ja uopšte nisam služio u vojsci i izrazito sam dete mira. Često sam već
pomišljao kako je od mene mogao postati i vrlo dobar sveštenik, — ja sam se u više mahova,
pitajte moga rođaka, u tom smislu izrazio. Ali ako ne uzmem u obzir svoje lične sklonosti —
a, strogo uzevši, možda ne bi trebalo da baš sasvim pređem preko njih — onda imam mnogo
razumevanja i sklonosti za vojnički stalež. To je vraški ozbiljan poziv, ako hoćete, asketski.
Vi ste malopre bili tako ljubazni da se poslužite koji put tim izrazom. On mora računati s tim
da će imati posla sa smrću, — a s njom na kraju krajeva ima posla i sveštenički stalež — sa
čim bi inače imao! Zato vojnički stalež ima bienséance i tamo se zna ko je stariji a ko mlađi.
U vojsci vlada poslušnost i španska čast, ako smem tako da kažem, i prilično je svejedno da
li neko nosi tvrdu vojničku kragnu ili naborani štirkani okovratnik: izlazi na isto, na
asketsko, kao što ste se malopre tako sjajno izrazili... Ne znam da li mi polazi za rukom da
vam tok svojih misli...«