Page 263 - Thomas Mann - Čarobni breg

mogli razumeti. Bio je to malen, mršav čovek, obrijan, i tako izrazite, moglo bi se reći
ubistvene ružnoće, da su se rođaci upravo čudili. Sve je na njemu bilo oštro izraženo: povijen
nos, koji je gospodario čitavim licem, tanka stisnuta usta, debela uglačana stakla u naočarima
sa tankim okvirom, koje je nosio pred svojim otvorenosivim očima, pa čak je izrazito bilo i
njegovo ćutanje koje nije prekidao i iz koga se moglo zaključiti da će mu reči biti odrešite i
smišljene. Bio je gologlav, kao što je i priličilo, i samo u odelu — pri tom vrlo pristojno
odeven: njegovo zatvorenoplavo flanelsko odelo sa belim prugama pokazivalo je dobar,
umereno moderan kroj, kako je to odmah zapazio vični, ispitivački pogled dvojice rođaka,
koji su uostalom primetili kako je mali Nafta istim takvim, samo bržim i oštrijim pogledom
odmerio njih dvojicu. Da Lodoviko Setembrini nije umeo sa toliko elegancije i dostojanstva
da nosi svoje grubo, čupavo sukno i svoje kockaste čakšire, njegova bi pojava morala
nezgodno da odudara od otmenog društva. Ali se to utoliko manje zapažalo što su kockaste
pantalone bile sveže izglačane, tako da su se na prvi pogled mogle nekom učiniti gotovo
nove — nema sumnje da je to bilo delo njegovog stanodavca, pomisliše uzgred mladi ljudi.
Iako je, međutim, ružni Nafta, po svom dobrom i otmenom odelu bio bliži rođacima nego
svome sustanaru, ipak su ga u isti red s njim, nasuprot mladićima, svrstale ne samo njegove
poodmakle godine već nesumnjivo još nešto drugo što bi se pre svega moglo odnositi na
boju lica oba para, na to što su dvojica od njih bili mrki, crveno preplanuli, a druga dvojica
bledi. Bronzana boja Joahimovog lica beše u toku zime još jače potamnela, a lice Hansa
Kastorpa rumenelo se kao ruža pod njegovim plavim temenom; međutim, italijansko bledilo
gospodina Setembrinija, koje je tako otmeno pristajalo uz njegove crne brkove, nije zračenje

moglo nimalo da izmeni, a njegov drug, iako plave kose — ona je uostalom bila pepeljasto
plava, metalno bezbojna, i on ju je sa zabačena čela začešljavao unazad preko cele glave —
imao je bledobelu kožu lica, kakva je u crnomanjastih rasa. Dvojica od četvorice nosili su
štapove, Hans Kastorp i Setembrini; jer Joahim je iz vojničkih razloga išao bez štapa, a Nafta
je odmah posle završenog predstavljanja stavio ruke na leđa. One su bile male i nežne, kao
što su mu i noge bile majušne, uostalom u skladu sa njegovom figurom. To što je hladno
delovao i što je nekako iznemoglo kašljucao, nije padalo u oči. Ono malo zbunjenosti ili
neraspoloženja u trenutku kad je ugledao mlade ljude, Setembrini je odmah na fini način
savladao. On se pokazao vrlo raspoložen i, šaleći se, upoznao svu trojicu — Naftu je, na
primer, predstavio rečima »Princeps scholasticorum«. Veselost, reče on, »svetkuje sjajnu
svečanost u dvorani njegovih grudi«, kao što se izrazio Aretino, a to je zasluga proleća,
proleća koje on voli iznad svega. Gospoda znaju da on ima mnogo štošta na srcu protiv ovog
sveta gore čim se već toliko puta rešio da ga ostavi. Ali svaka čast proleću na visokoj
planini! Ono ga za neko vreme može da izmiri sa svim užasima ove sfere. Ovde nema
nimalo one pometenosti i razdražljivosti koje donosi sobom proleće u ravnici. Nikakvog
vrenja u dubinama! Nikakvih vlažnih izmaglica, nikakvog zagušljivog isparavanja! Samo
prozračnost, suvoća, vedrina i opora ljupkost. To godi njegovom srcu, to je divno!
Išli su u nepravilnom redu, sva četvorica naporedo, ukoliko je bilo moguće, ali čas je
morao Setembrini, koji je držao desno krilo, da silazi na kolovoz, kad je trebalo da se
mimoiđu s onima koji su im išli u susret, čas se opet za neko vreme remetio njihov front zato
što bi poneki od njih zaostao ili skrenuo u stranu, kao na primer Nafta, s leve strane, ili Hans
Kastorp koji je išao između humaniste i rođaka Joahima. Nafta se smejao kratko, glasom
prigušenim od kijavice, koji je pri govoru podsećao na zvuk naprslog tanjira kad se po njemu
kuca zglavkom prsta. Ukazujući postrance glavom na Italijana, reče on otegnutim
naglaskom: