Page 264 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 264

»Čujmo  volterijanca,  racionalistu.  On  hvali  prirodu  zato  što  nas  ni  u  najvećem
        rasplođavanju ne zbunjuje mističnim mirisima, već ostaje klasično suva. Kako se ono kaže
        na latinskom vlaga?«
            »Humor«, doviknu Setembrini preko levog ramena, »a humor, kako prirodu posmatra naš
        profesor, sastoji se u tome što on, kao sveta Katarina od Sijene, gledajući crvene jaglike,
        misli na Hristove rane.«
            Nafta odgovori:
            »To bi pre bilo duhovito nego humoristično. Ali bi to još značilo: unositi duh u prirodu.
        Njoj je to potrebno.«
            »Prirodi«, reče Setembrini sniženim glasom i ne više sasvim preko ramena, nego samo
        još niz njega, »nije vaš duh nimalo potreban. Ona je oličenje duha.«
            »Zar vama nije dosadio taj vaš monizam?«
            »A, vi priznajete, dakle,  da iz želje za  uživanjem podvajate svet u  dva neprijateljska
        tabora i kidate vezu između boga i prirode!«
            »Za mene je interesantno da vi nazivate željom za uživanjem ono na šta ja mislim kad
        kažem strast i duh.«
            »Zanimljivo je da vi, koji upotrebljavate tako krupne reči za tako ništavne stvari, mene
        ponekad nazivate besednikom!«
            »Vi ostajete pri tome da duh ne predstavlja ništa. Ali on nije nimalo kriv što je po svom
        postanku  dualističan.  Dualizam,  antiteza,  to  je  pokretni,  strasni,  dijalektički,  oštroumni
        princip. Duh je isto što i podela sveta u dva neprijateljska tabora. Monizam je dosadan. Solet

        Aristoteles quarere pugnam.«
            »Aristotel? Aristotel je stvarnost opštih ideja preneo na individue. To je panteizam.«
            »Pogrešno. Dajte individui  samostalan karakter, prenesite suštinu stvari iz Opšteg  u
        pojedinačni fenomen, kao što su to radile pristalice Aristotelove Tomas i Bonaventura, i vi
        ste svet  izdvojili iz svakog  jedinstva  sa najvišom idejom, on  je izvan  boga i bog  je
        transcendentan. To je klasični srednji vek, dragi gospodine.
            »Klasični srednji vek — divan spoj reči!«
            »Oprostite, molim, ali ja pojam klasičnosti primenjujem onde gde. mu je mesto, to jest
        onde gde je ideja dostigla svoj vrhunac. Antika nije uvek bila klasična. Ja konstatujem kod
        vas izvesnu nenaklonost prema... slobodnijem primenjivanju kategorija. prema apsolutnom.
        Vi nećete ni apsolutni duh. Vi hoćete da duh bude isto što i demokratski napredak.«
            »Nadam se da se slažemo u uverenju: da duh, ma koliko da je apsolutan, nikada neće
        moći postati advokat nazadnjaštva.«
            »Ali, on je uvek advokat slobode!«
            »Ali? Sloboda je zakon čovekoljublja, a ne nihilizam i zloba.«
            »Od čega vi očevidno strahujete.«
            Setembrini podiže ruku. Čarka se prekide. Joahim je začuđeno posmatrao čas jednog čas
        drugog, a  Hans  Kastorp  je uzdignutih obrva  gledao preda se.  Nafta  je govorio oštro  i
        apodiktički, iako je on bio taj koji je branio širu slobodu. Naročito je bilo neprijatno što je u
        prepirci dobacivao »pogrešno!«, pri čemu bi kod glasa š pućio usnice a potom skupljao usta.
        Setembrini ga  je veselo  pobijao,  unoseći ponekad prijatnu toplinu  u svoje reči,  kad  bi na
        primer tražio da se saglase u izvesnim osnovnim postavkama. Sad, dok je Nafta ćutao, počeo
        je on rođacima da objašnjava ko je taj strani čovek, čime je zadovoljio njihovu potrebu da
        budu obavešteni, što je on posle svoje prepirke sa Naftom kod njih i pretpostavljao. Nafta ga
        je pustio da govori, ne obraćajući pažnju, a Setembrini im je pričao kako je on profesor starih
        jezika u najvišim razredima Fredericijanuma, prikazujući profesorov položaj, po italijanskom
   259   260   261   262   263   264   265   266   267   268   269