Page 262 - Thomas Mann - Čarobni breg

tačka... zavojna tačka u krugu. Jer je krug u svima svojim tačkama zakrivljen i ni za trenutak
ne prelazi u pravu liniju, savijanje je nemerljivo, i večnost nije ,pravo, pravo, nego ,vrteška,
vrteška‘.«
»Prestani!«
»Praznik sunčeve prekretnice!« reče Hans Kastorp, »letnja sunčeva prekretnica! Po
bregovima se pale vatre i narod, držeći se za ruke, vodi kolo oko razbuktalog plamena!
Nisam to nikad video, ali čujem da se tako radi od prastarih vremena, da tako proslavljaju
prvu letnju noć kojom počinje jesen, podnevna i najviša tačka godine, od koje počinje da se
ide nizbrdo. Igraju, vrte se, podvriskuju. Možeš li ti da shvatiš zašto oni podvriskuju u svojoj
iskonskoj prostoti? Zbog čega su tako raskalašno veseli? Da li zato što se ide nizbrdo u tamu,
ili možda zato što se do sada išlo naviše i sad je sa setom u razdraganosti došla prekretnica,
neodrživa povratna tačka, sredina letnje noći, najviša tačka? Ja kažem onako kako je, rečima
koje mi na pamet padnu. Melanholična obest i obesna melanholija su razlog zašto iskonski
ljudi podvriskuju i igraju oko plamena. Oni to čine iz pozitivnog očajanja, ako hoćeš tako da
kažeš, u čast lakrdijaštva kruga i večnosti u kojoj nema trajanja pravca, u kojoj se sve
ponovo vraća.«
»Ništa ja neću da kažem«, gunđao je Joahim, »molim te nemoj ti to na mene da svaljuješ.
Velike su to bogme stvari kojima se ti baviš uveče, dok ležiš.«
»Da, ne poričem da se ti korisnije zanimaš svojom ruskom gramatikom. Pa ti ćeš, čoveče,
uskoro tim jezikom tečno da govoriš, i to je, razume se, velika dobit za tebe, ako bude, ne
dao bog, rata.«

»Ne dao bog? Ti govoriš kao civil. Rat je potreban. Moltke je rekao da bi svet bez rata
ugnjileo.«
»Da, svet je zaista tome sklon. I toliko mogu da ti priznam«, započe Hans Kastorp i htede
upravo da se vrati na Haldejce, koji su takođe vodili rat i osvojili Vaviloniju, premda su bili
Semiti i prema tome skoro Jevreji — kad obojica u isto vreme primetiše da su dva
gospodina, koji su neposredno ispred njih išli, okrenuli prema njima glave, zainteresovani
njihovim razgovorom, a ometeni u svom sopstvenom.
Desilo se to u glavnoj ulici, između lečilišnog salona i hotela Belvedere, na putu koji vodi
u Davos-Selo. Dolina se prostirala u svečanoj odeći, u nežnim, svetlim, veselim bojama.
Vazduh je bio divan. Čistu, suvu, jasno obasjanu atmosferu ispunjavala je simfonija vedrih
mirisa livadskog cveća.
Oni poznaše Lodovika Setembrinija koji je išao s jednim prijateljem, ali je izgledalo da
on njih nije poznao ili da nije želeo nikakav susret, jer je opet brzo okrenuo od njih glavu i
uneo se, gestikulirajući, u razgovor sa svojim pratiocem, pri čemu je čak nastojao da što više
izmakne. Razume se, kad su rođaci udesno pored njega prošli i veselo mu se poklonili, on se
tobože začudio i prijatno iznenadio. Dobacivši »Sapristi« »Vidi vraga!« hteo je, međutim,
opet da se zaustavi i da ih propusti da pođu napred, ali oni to nisu razumeli, to jest nisu
primetili, jer nisu videli u tome nikakvog smisla. Štaviše. iskreno obradovani što ga opet vide
posle dužeg rastanka, zastali su kraj njega i prodrmali mu ruku, raspitujući se za njegovo
zdravlje i u učtivom očekivanju pogledali u njegovog druga. Tako su ga primorali da radi
ono što bi on očevidno voleo da izbegne, ali se to njima činilo kao nešto najprirodnije na
svetu i kao nešto što se samo po sebi razume: da ih upozna sa onim drugim, a to se u hodu i
poluzastajkivanju na taj način odigralo što je Setembrini ljubaznim pokretima ruku i veselim
rečima pustio gospodu da se upoznaju i da ispred njegovih grudi pruže jedan drugom ruke.
Ispostavilo se da je stranac, koji je mogao biti Setembrinijevih godina, bio njegov
sustanar: drugi pazakupac ženskog krojača Lukačeka, po imenu Nafta, koliko su mladi ljudi