Page 261 - Thomas Mann - Čarobni breg

Uveče je posmatrao zvezde. On koji je već nekih dvadesetak sunčanih opticaja proveo na
zemlji, ne vodeći o tome nikakva računa, zainteresovao se sad za godinu koja je sama u sebe
uvirala. Što smo se mi sami i nehotice pridržavali izraza kao što je »prolećna ravnodnevica«,
to je bilo u njegovom duhu i s obzirom na njegove novostečene navike. Jer takvi su bili
stručni nazivi kojima se on u najnovije vreme razbacivao, i on je zadivljavao svoga rođaka i
onim znanjem koje se i na te stvari odnosilo.
»Sad će sunce uskoro da uđe u znak Raka«, dešavalo se da tako otpočne razgovor za
vreme šetnje, »je li to tebi jasno? To je prvi letnji znak životinjskog kruga, razumeš li? Sad
idemo preko Lava i Device prema jesenjoj ravnodnevici, prema kraju septembra. Onda će
opet sunce doći u ravan nebeskog ekvatora, kao nedavno u martu, kad je sunce ušlo u znak
Ovna.«
»To nisam primetio«, reče Joahim mrgodno. »Šta ti to govoriš kao navijen? Ovan?
Životinjski krug?«
»Dabogme, životinjski krug; zodiacus. Prastari nebeski znaci — Skorpija, Strelac, Jarac,
Vodolija, i kako se sve ne zovu, kako da se čovek za to ne zainteresuje! Ima ih dvanaest,
toliko ćeš znati, tri za svako godišnje doba, jedni kad se sunce penje i drugi kad se spušta.
Krug sazvežđa kroz koja sunce putuje — to je nešto veličanstveno, po mome mišljenju!
Zamisli da su ih našli u jednom egipatskom hramu naslikane na tavanici, — uz to još u
jednom Afroditinom hramu, nedaleko od Tebe. Još su ih Haldejci poznavali — Haldejci,
molim te, taj stari čarobnjački narod, arapsko-semitski, vrlo vešt u astrologiji i vračanju. I oni
su proučavali nebeski pojas po kome planete jure i podelili ga na dvanaest sazvežđa,

dodekatemorija, onako kako je do nas došlo. To je nešto vanredno. To je čovečanstvo!«
»Ti sad kažeš čovečanstvo, kao Setembrini.«
»Da, kao on ili malo drukčije. Moramo ga primiti onakvo kakvo je, ali je to velika stvar.
Ja mnogo i sa simpatijama mislim na Haldejce, kad tako ležim i posmatram one planete koje
su i oni već poznavali, jer sve planete nisu poznavali, ma koliko da su bili pametni. Ali one
koje oni nisu poznavali ne mogu ni ja da vidim. Uran je tek nedavno dogledom otkriven —
pre sto dvadeset godina.«
»Nedavno?«
»Pa, dopustićeš da je to nedavno u poređenju sa tri hiljade godina koje su od haldejskog
doba dotada protekle. Ali kad tako ležim i posmatram planete, onda i te tri hiljade godina
znače nedavno, i ja sa simpatijom pomišljam na Haldejce koji su ih takođe gledali i opevali.
To je, eto, čovečanstvo.«
»B, pa lepo; ti bogme imaš neke krupne planove u glavi.«
»Ti kažeš krupne, a ja kažem intimne — kako ko hoće da ih nazove. Ali kad sunce uđe u
Terazije, otprilike za tri meseca, ovda su dani opet kraći, tako da su dan i noć jednaki, i onda
dani još dalje opadaju sve do Božića. To ti je poznato. Ali priseti se, molim te, da za čitavo
vreme dok sunce prolazi kroz zimske zvezdane znake, kroz Jarca, Vodoliju i Ribe — dani
opet rastu! Jer onda ponovo dolazi prolećni čvor, po trihiljaditi put od doba Haldejaca, i dani
rastu dalje sve dok opet ne počne leto.«
»To se razume samo po sebi.«
»Ne, to je lakrdija! Zimi dani rastu, a kad dođe najduži, 21. juni, početak leta, onda se
opet ide nizbrdo, dani bivaju kraći, idemo u zimu. Ti kažeš da se to samo po sebi razume, ali
ako čovek odbaci činjenicu da se to samo po sebi razume, onda ga može u jednom trenutku
uhvatiti strava, pa bi grčevito želeo da se za nešto uhvati. Izgleda kao da je Ojlenšpigel tako
udesio da u početku zime počinje upravo proleće, a u početku leta jesen... Prosto nas vuče
neko za nos, vrti nas u krugu i mami izgledom na nešto, a to nešto je opet samo zavojna