Page 252 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Sicuro, — ako je reč o plemenitoj strasti, o strasnoj želji da se ispita svest, a ne o nekom
nemoralu. Pomenuli ste hibris, poslužili ste se tim izrazom. Ali hibris razuma prema
mračnim silama, to je vrhunac čovečnosti, i ako ona izazove osvetu zavidljivih bogova,
recimo, per esempio, da lađa nastrada i ode pravo na dno, onda je to propast puna časti. I
Prometejevo delo je bilo hibris, a njegova patnja na skitskoj steni važi za nas kao najsvetije
mučeništvo. Kakav je naprotiv onaj drugi hibris, kako izgleda kad čovek propadne u
ljubavničkom eksperimentisanju sa silama koje znače glupost i neprijateljstvo prema
ljudskom rodu? Ima li u tome časti? Može li u tome biti časti? Si o no!«
Hans Kastorp je mešao po svojoj šoljici, iako u njoj nije ničeg bilo.
»Inženjeru, inženjeru«, reče Italijan klimajući glavom, i njegove se crne oči, dok je
razmišljao, ukočeno zagledaše, »zar se ne bojite vihora drugog paklenog kruga, koji šiba i
mlati sladostrasnike, nesrećnike koji su razum žrtvovali pohoti? Gran Dio, kad zamislim
kako vas vitla olujina i vi glavačke letite, dođe mi da se od jada srušim kao lešina...«
Smejali su se, veseli što se on šali i što govori tako poetično. Ali Setembrini dodade:
»O pokladama, pri vinu, sećate li se, inženjeru, vi ste se u neku ruku oprostili sa mnom, ili
je bar na to ličilo. No, danas je na meni red. Kao što me vidite ovde, gospodo, ja sam
nameran da vam kažem zbogom. Ja odlazim iz ove kuće.«
Obojica se veoma začudiše.
»Nije moguće! Vi se samo šalite!« viknu Hans Kastorp, kao što je i drugom prilikom
viknuo. Bio je gotovo isto onako uplašen kao onda. Ali Setembrini uzvrati:
»Nipošto. Tako je kako vam kažem. Uostalom ova vest vam ne dolazi neočekivano. Ja

sam vam rekao šta sam odlučio: onoga časa čim iščezne moja nada da ću se u dogledno
vreme moći vratiti u svet rada — otići ću odavde i trajno se nastaniti negde u selu. Šta sad
hoćete — taj trenutak je došao. Ne mogu ozdraviti, s tim sam načisto. Mogu da produžim
sebi život, ali samo ovde. Presuda, konačna presuda glasi: doživotno. Savetnik Berens mi je
to saopštio sa njemu svojstvenim vedrim raspoloženjem. Pa lepo, ja se mirim sa sudbinom.
Uzeo sam u najam jedan stan i imam nameru da tamo otpremim svoju malu zemaljsku
imovinu, svoj književnički alat... Nije ni daleko odavde, u »Selu«, viđaćemo se, zacelo; ja
vas neću gubiti iz vida, ali kao sustanar imam čast da se oprostim s vama.«
Ovako se izjasnio Setembrini prvog dana Uskrsa. Rođaci su se pokazali zbog toga vrlo
uzbuđeni. Oni su još podugo i često sa književnikom razgovarali o njegovoj odluci: o tome
kako će on i privatno moći da produži lečenje, kako će poneti i nastaviti obimni
enciklopedijski rad koga se prihvatio i dati pregled svih remek-dela lepe književnosti sa
gledišta patnje i njenog uništenja; najzad i o njegovom budućem stanu u kući nekog
»bakalina«, kako se izrazio gospodin Setembrini. Bakalin je, po njegovom kazivanju, gornji
deo svoje kuće iznajmio nekom ženskom krojaču, Čehu, koji sa svoje strane uzima
podstanare... Ovi razgovori su, dakle, pripadali prošlosti.
Vreme je odmicalo i već je donelo sobom više nego jednu promenu. Setembrini zaista
nije više stanovao u međunarodnom sanatorijumu Berghof, nego kod Lukačeka, ženskog
krojača. Ima tome već nekoliko nedelja. Nije se odselio saonicama, otišao je pešice, u
kratkom, žutom vrskaputu, koji je oko okovratnika i rukava imao nešto malo krzna, u
društvu jednog čoveka koji je na malim kolicima preneo piščev književnički i ostali prtljag.
Videli su ga kako odlazi mašući štapom, pošto je još ispod kapije poleđinom dva prsta
uštinuo sobaricu... April je, kako rekosmo, dobrim delom, sa dve četvrtine, ležao u senci
prošlosti. Još je dakako bila duboka zima, u sobi je bilo jutros tačno šest stepeni iznad nule, a
napolju devet ispod nule, i mastilo se u staklenoj mastionici, kad bi je ostavili u lođi, preko
noći još smrzavalo u ledenu grudvu, u komad kamenog uglja. Ali proleće se bližilo, to se