Page 251 - Thomas Mann - Čarobni breg

donekle i bio, premda je, ljut zbog takve pretpostavke, gunđao za svoj račun: »Latini,
Karduči, Raci-Mauzi-Fali, ostavi me na miru!«
Pa ipak se osećao vrlo srećan što ga je Italijan prvi oslovio; jer uprkos trofeju, uprkos
onom sablasnom poklonu koji je nosio na srcu, on je bio privržen gospodinu Setembriniju,
mnogo je polagao na njegovo prisustvo, i misao da ga je on sasvim odbacio i napustio bila bi
za njegovu dušu teža i strašnija nego osećanje dečaka od koga su u školi digli bili ruke i koji
se koristio preimućstvima sramote, kao gospodin Albin... Pored svega toga, nije imao
hrabrosti da sa svoje strane uputi reč mentoru, a ovaj je opet dopustio da čitave nedelje prođu
da bi se ponovo približio svome štićeniku.
Desilo se to onda kad su na talasima vremena, koji su se valjali u večno jednolikom ritmu,
stigli uskršnji praznici. Ti su se praznici proslavljali na Berghofu, kao što se tamo
proslavljaju pažljivo sve etape i svi važniji datumi, da bi se izbegla neraščlanjena
jednolikost. Pri prvom doručku našao je svaki gost pored svoga pribora za jelo malu kitu
ljubičica, a kod drugog doručka — obojeno jaje, Za vreme svečanog ručka bio je sto ukrašen
zečićima od šećera i čokolade.
»Jeste li, potporučniče, ikad putovali lađom, ili vi, inženjeru?« upita gospodin Setembrini
kad je posle ručka sa čačkalicom za zube prišao stočiću dvojice rođaka... Kao većina gostiju,
skratili su i oni glavno propisano ležanje za četvrt sata i sišli ovamo na kafu sa konjakom.
»Mene ovi zečići i ova obojena jaja podsećaju na život kakav se provodi na velikom
parobrodu, kad, usred slane pustinje, nedeljama gledaš prazan horizont, kad čovek pored sve
savršene udobnosti može samo trenutno da zaboravi njenu neizmernost, dok u dubljim

predelima duše svest o toj beskrajnosti polako nagriza kao neka potajna jeza... Vidim ovde
onaj isti duh kojim se na palubi jedne takve lađe sa puno pijeteta ukazuje na svetkovine
terrae fermae. To je sećanje onih koji su izvan sveta, sentimentalno podsećanje na kalendar...
Na kopnu je danas Uskrs, zar ne? Na kopnu se danas slavi kraljev rođendan, — a i mi to
činimo kako možemo, i mi smo ljudi... Zar nije tako?«
Rođaci su mu odobravali. Odista je tako. Hans Kastorp, dirnut što ga je Italijan oslovio i
žacnut nečistom savešću, hvalio je na sva usta njegovu misao, nalazeći da je duhovita,
vanredna, literarna, i povlađivao mu u sav mah. Zaista, samo ovlaš, baš onako kako se
gospodin Setembrini tako živopisno izrazio, dopušta ona udobnost na okeanskom brodu da
se zaborave prilike i opasnost u kojima se čovek nalazi, i u tom savršenom komforu ima, ako
sme na svoju ruku to da doda, čak nečeg lakoumnog i izazivačkog, neke drske obesti,
hibrisa, kako bi stari kazali (čak i stare je pomenuo samo da bi se što više dopao), ili nečeg
sličnog, kao ono »Ja sam kralj vavilonski!« Ukratko nečeg drskog. S druge pak strane
involvira (involvira!) raskoš na palubi i veliki trijumf ljudskog duha i ljudske časti: time što
tu raskoš i tu udobnost iznosi na slane penušave talase i tamo ih smelo održava, staje čovek
unekoliko nogom za vrat elementima i divljoj silovitosti, a to involvira pobedu ljudske
civilizacije nad haosom, ako on na svoju ruku sme da upotrebi ovaj izraz...
Gospodin Setembrini ga je pažljivo slušao, prekrštenih nogu i ruku, gladeći nežno
čačkalicom ufitiljene brkove.
»Značajno je to«, reče on. »Čovek nijednoj iole pribranijoj misli opšte prirode ne daje
izraza, a da se pri tom sasvim ne oda, da nehotice ne unese u nju celo svoje ja, da kao u nekoj
slici ne prikaže osnovnu temu i prvobitni problem. Tako se, eto, i vama dogodilo. To što ste
sad kazali poteklo je zaista sa dna vaše ličnosti, pa se i njeno trenutno stanje izrazilo na
pesnički način: sve je to još stanje eksperimentisanja...«
»Placet experiri!« reče Hans Kastorp, klimnuvši glavom i smejući se, sa talijanskim
izgovorom glasa s.