Page 254 - Thomas Mann - Čarobni breg

mestu. Ona je u to vreme sedela sasvim sama na toj strani stola, ostala tri mesta bila su
slobodna. Student Rasmusen, koji je svakog dana postajao gluplji i tromiji, nije mogao nikud
iz postelje i smatralo se da mora umreti; stara tetka sa svojom nećakom i prsatom Marusjom
beše na neko vreme otputovala — kažemo na neko vreme, kao što su svi govorili, jer je bilo
van sumnje da će se uskoro vratiti. U jesen ih eto opet ovde — zar se to moglo nazvati
odlaskom? Čim prođu Duhovi, koji su pred vratima, odmah je tu i sunčana prekretnica; a kad
dođe najduži dan onda se prosto juri u zimu. Ukratko, stara tetka i Marusja tek što se nisu
vratile, a to je bilo dobro, jer Marusja, uvek raspoložena za smeh, nije bila još nikako
izlečena i oslobođena od bacila; nastavnica je znala nešto da priča o tuberkuloznim
čvorićima koje je, po njenim rečima, smeđooka Marusja imala na svojim bujnim grudima i
koji su već više puta morali biti operisani. Kad je nastavnica počela o tome da govori, Hans
Kastorp je brzo pogledao u Joahima, a Joahim, po čijem su licu izbili pečati, nagnuo je glavu
nad tanjir.
Kočoperna stara tetka beše priredila svome društvu za stolom, dakle dvojici rođaka,
nastavnici i gospođi Šter, oproštajnu večeru u restoranu, — bogato čašćenje sa kavijarom,
šampanjcem i likerima, pri kome se Joahim tiho ponašao i tek po koju reč progovorio gotovo
bezbojnim glasom, tako da ga je stara tetka u svojoj čovekoljubivosti sokolila i pri tom ga,
prelazeći preko civilizovanih pravila o lepom ponašanju, oslovljavala sa »ti«. »Ne daj se,
prijatelju«, govorila je ona, »ne tuguj, nego pij, jedi i pričaj, mi ćemo se opet uskoro vratiti!
Jedimo svi, pijmo, ćeretajmo i odbacimo brigu. Bog će dati pa će jesen doći pre nego što i
pomislimo, prosudi sam ima li razloga za tugu!« Idućeg jutra razdelila je za uspomenu

gotovo svima posetiocima trpezarije šarene kutije sa »konfektićima«, pa je zatim sa obe
svoje mlade devojke otputovala na neko vreme.
A Joahim, kako je bilo njemu? Da li se otada osećao slobodnije i lakše ili mu je u duši
bilo teško pri pogledu na prazna mesta za stolom? Da li je njegova neuobičajena,
buntovnička nestrpljivost, njegova pretnja da će na svoju ruku otputovati ako ga i dalje budu
vukli za nos, imala kakve veze sa odlaskom Marusjinim? Ili će pre biti da se činjenica što on
zasada ipak još nije otputovao, već se povinovao savetnikovim slavopojkama o periodu
snežnog otapanja, ima svesti na onu drugu činjenicu da prsata Marusja nije otputovala
zauvek već samo privremeno i da će za pet najmanjih jedinica na koje je podeljeno ovdašnje
vreme — opet biti ovde. Ah, svega je toga bilo u podjednakoj meri; Hans Kastorp je mogao
tako šta da zamisli, iako o toj stvari sa Joahimom nikad nije govorio. Jer on se od toga
uzdržavao isto onako strogo, kao što je i Joahim izbegavao da pomene ime jedne druge dame
koja je takođe na neko vreme otputovala.
Međutim, ko li je to sad, otpre kratkog vremena, sedeo za Setembrinijevim stolom, na
istom mestu gde je on sedeo, u društvu holandskih gostiju, čiji je apetit bio tako ogroman da
je svaki od njih pred početak ručka, koji se svakog dana sastojao od pet jela, poručivao još
pre čorbe tri jajeta »na oko«? Bio je to Anton Karlović Ferge, onaj isti Ferge, koji je izdržao
paklenu avanturu sa pleurašokom! Da, gospodin Ferge bio je izvan kreveta; njegovo se stanje
i bez pneumotoraksa tako popravilo da je najveći deo dana mogao da bude odeven, da se
kreće i da sa svojim dobroćudno razbarušenim brkovima i sa isto tako dobroćudnom velikom
ćelavom glavom učestvuje u ručkovima. Rođaci su poneki put ćaskali s njim u dvorani i u
predvorju, a išli su ovda-onda, kad se tako podesilo, zajedno s njim i u obavezne šetnje, sa
simpatijom prema ovom jednostavnom strpljivku koji je unapred izjavio da se ništa ne
razume u visoke nauke i vanredno slatkorečivo pričao o proizvodnji gumenih cipela i o
dalekim predelima ruskoga carstva, o Samari i Đurđijanskoj zemlji, dok su u magli gacali po
lapavici. Jer putevima se sada zaista jedva moglo ići, bili su potpuno raskvašeni, a magle su