Page 256 - Thomas Mann - Čarobni breg

bilo proleću da se probije i da nadvlada ovdašnju zimu! Deset puta je bilo odbačeno, pre
nego što je moglo ovde gore da se ustali — do prve provale zime, sa belom mećavom,
ledenim vetrom i loženjem. Početkom maja (jer dok smo pričali o visibabama, stigao je sad
već i maj), početkom maja bila je prava muka da se u lođi napiše makar jedna karta za
ravnicu, tako su boleli prsti od surove novembarske vlage; a pet-šest listopadnih drveta u
okolini beše golo kao što je golo drveće u ravnici meseca januara. Danima je padala kiša,
čitavu nedelju je lila, i da nije bilo ovdašnjih naslonjača koje su umirujuće delovale, bilo bi
veoma teško tolike časove odmora provesti pod vedrim nebom, u gustoj pari oblaka, s
mokrim, ukočenim licem. Ali se iza toga krila prolećna kiša, i ukoliko je duže trajala, utoliko
se sve više i više osećao njen prolećni karakter. Gotovo sav sneg se pod njom topio; beline
više nije bilo, tek ovde-onde još poneka sivkasta mrlja, a onda livade zaista ozeleneše.
Kakva blagodet za oko ovo livadsko zelenilo posle beskrajne beline! A pojavilo se još
jedno zelenilo, po nežnosti i po ljupkoj mekoći još prijatnije od zelenila nove trave. To su
bile mlade igličaste kitke ariševine, — i Hans Kastorp je prilikom svojih obaveznih šetnji
retko mogao da odoli da ih rukom ne pomiluje i da ne pređe njima preko svog lica, tako su
neodoljivo ljupke bile u svojoj mekoći i svežini. »Čovek zaželi da postane botaničar«, reče
mladi čovek svome pratiocu, »prava je istina da čovek dobije volju za ovu nauku iz čistog
zadovoljstva koje mu donosi buđenje prirode posle ovdašnje zime! Dakle, čoveče, ono je
encijan, ono što vidiš tamo na obronku, a ovo ovde je jedna vrsta žutih ljubičica, meni
nepoznatih. A ovde evo ljutića, oni ni dole ne izgledaju drukčije, iz familije ljutića, sa
neobično razvijenim cvetovima, kako mi to pada u oči, jedna neobično lepa biljka, uostalom

dvospolna, evo pogledaj ovo mnoštvo prašnika i nekoliko plodnika, jedan andreceum i jedan
gineceum, koliko sam zapamtio. Siguran sam da ću nabaviti jednu ili dve botaničke
knjižurine da malo bolje uđem u ovu životnu i naučnu oblast. Da, kako je sada svet šarolik.«
»To će izgledati još lepše u junu«, reče Joahim. »Čuvene su ove livade sa svoga cvetanja.
Ali ja ne verujem da ću ga sačekati. — Ti si se sigurno pod uticajem Krokovskog rešio da
studiraš botaniku?«
Krokovski? Otkud mu ta misao? Ah, da, on se toga setio zato što se dr Krokovski tu
skoro, na jednoj od svojih konferencija, razmetao i svojim botaničkim znanjem. Jer, pogrešio
bi, razume se, svako ko bi pomislio da su promene koje je vreme sobom donelo toliko
napredovale da je dr Krokovski prestao da drži predavanja! Kao i pre, on ih je držao svakih
četrnaest dana, u geroku, iako ne više u sandalama koje je nosio samo leti i koje će, dakle,
opet uskoro nositi, — svakog drugog ponedeljka, u trpezariji, kao i onda, kad je Hans
Kastorp, krvlju umrljan zadocnio, još prvih dana po svom dolasku. Tri četvrti godine govorio
je analitičar o ljubavi i bolesti — nikad mnogo odjednom, u malim dozama, u kozerijama
koje su trajale pola do tri četvrti sata izlagao je on svoje naučno i misaono blago, i svako je
imao utisak da on nikad neće biti primoran da prestane, i da će to moći da se produži u
večnost. To je bila neka vrsta polumesečnih priča iz Hiljadu i jedne noći, koje su se s
vremena na vreme ispredale u sasvim proizvoljnu sadržinu i bile podobne, kao Šeherezadine
bajke, da ugode svakom radoznalom knezu i da ga zadrže od nasilja. Po svojoj beskrajnosti
podsećala je tema dr Krokovskog na poduhvat kome je Setembrini poklonio svoju saradnju,
na enciklopediju patništva, a koliko je ta tema bila promenljive prirode može se videti odatle
što je predavač nedavno govorio čak i o botanici, ili tačnije rečeno o gljivama... Uostalom,
on je predmet možda malo izmenio, sad je više bilo govora o ljubavi i smrti, što mu je davalo
povoda za mnoga zapažanja, delimice nežno poetska a delimice strogo naučna. U takvoj vezi
došao je, dakle, naučnik u svojoj dijalekatski razvučenoj intonaciji i sa svojim jednoudarnim,
jezikom izgovaranim r i na botaniku, to jest na gljive, ove bujne i fantastične ladoleže