Page 250 - Thomas Mann - Čarobni breg

»Vi? Ne vi, nego on! Mislim da on neće dole ostati ovoliko koliko se ovde gore zadržao.
To
moje iskreno mišljenje, i budite ljubazni pa mu to s moje strane poručite.«
Tako je otprilike tekao razgovor, lukavo od strane Hansa Kastorpa, iako je rezultat bio
ništavan i dvosmislen. Jer, ukoliko se ticalo toga koliko bi morao ostati da doživi povratak
nekog ko je pre vremena otputovao, rezultat je bio dvosmislen, a u pogledu iščezle dame
ravan nuli. Hans Kastorp neće ništa o njoj čuti dok budu odvojeni tajnom prostora i vremena;
ona neće pisati, a ni njemu neće dati prilike da joj piše... Zašto uostalom i da se ponaša
drukčije, ako dobro razmisli? Zar nije s njegove strane bila prava malograđanska i sitničarska
pomisao da bi trebalo jedno drugom da pišu, dok mu se ranije činilo da nije potrebno, pa čak
ni zgodno da jedno s drugim govori? I zar je on one pokladne večeri pored nje zaista s njom
»govorio« kao obrazovan zapadnjak, ili će pre biti da joj je na stranom jeziku nešto kao u snu
govorio, na način koji baš ne priliči civilizovanom čoveku? Zašto, dakle, pisati pismo ili
kartu sa slikom, kao što je pisao ponekad u ravnicu, da bi izvestio o kolebljivim rezultatima
lekarskih pregleda? Zar Klavdija nije bila u pravu da se oseti razrešena od pisanja na osnovu
slobode koju joj je davala bolest? Govoriti, pisati — to je zaista izvanredna humanističko-
republikanska tema, tema gospodina Bruneta Latinija, koji je napisao knjigu o vrlinama i
porocima i naučio Florentince uglađenosti; naučio ih rečitosti i veštini da svojom republikom
upravljaju prema pravilima politike...
U vezi s tim, seti se Hans Kastorp Lodovika Setembrinija i pocrvene, kao što je
pocrveneo i onda kad je književnik neočekivano ušao u njegovu bolesničku sobu, iznenada je

osvetlivši. I gospodinu Setembriniju mogao je Hans Kastorp da uputi svoja pitanja koja su se
ticala metafizičke zagonetke, iako samo radi izazivanja i džangrizanja, ne očekujući da će od
humaniste, čija su stremljenja bila upućena životnim interesima, dobiti kakav odgovor. Ali
od one pokladne zabave i Setembrinijevog uzbuđenog odlaska iz klavirske dvorane zavladala
je između Hansa Kastorpa i Italijana otuđenost koja se svodila na nečistu savest jednoga i na
duboko pedagoško neraspoloženje drugoga, i koja je bila razlog da su se uzajamno
izbegavali i da nedeljama nisu nijedne reči jedan s drugim progovorili. Je li Hans Kastorp još
bio »siroče života« u očima gospodina Setembrinija? Ne, on je svakako bio izgubljeno
stvorenje u očima čoveka koji je moral tražio u razumu i vrlini... I Hans Kastorp je zauzeo
krut stav prema gospodinu Setembriniju, navlačio obrve i podizao usne, kad bi se sretali, dok
je sjajni crni pogled gospodina Setembrinija s nemim prekorom počivao na njemu. Pa ipak je
te zategnutosti odmah nestalo, čim mu je književnik posle mnogo nedelja, kao što rekosmo,
prvi put uputio reč, iako samo u prolazu i u obliku mitoloških aluzija, za čije je razumevanje
potrebna zapadna obrazovanost. Bilo je to posle ručka. Sreli su se kod staklenih vrata,
kojima niko više nije treskao. Prestižući mladog čoveka i unapred rešen da se odmah odvoji
od njega, Setembrini ga oslovi:
»No, inženjeru, kako je prijao nar?«
Hans Kastorp se smeškao, obradovan i zbunjen. »To jest... Kako to mislite, gospodine
Setembrini? Nar? Pa gde su narovi? Nikad u životu nisam... Da, jednom sam popio sok od
nara sa seltersom. Suviše sladunjav ukus.«
Italijan, udaljivši se već, okrenu glavu i reče, jasno izgovarajući svaku reč:
»Bogovi i smrtnici sišli su ponekad u carstvo senki i uspeli da se vrate. Ali podzemni
bogovi znaju da onaj ko okusi plodove njihova carstva ostaje zauvek njihov.«
I on ode dalje, u svojim večito svetlim kockastim čakširama, i ostavi za sobom Hansa
jKastorpa, koji je trebalo da bude »proburažen« ovako krupnim nagoveštavanjem, pa je to