Page 255 - Thomas Mann - Čarobni breg

se isparavale. Dvorski savetnik je doduše govorio da to nisu magle nego oblaci, ali to su, po
Kastorpovom mišljenju, bila zavaravanja. Proleće je vodilo tešku borbu koja je trajala
mesecima, sve do juna, a za to vreme se oštra zima sto puta vraćala. Već u martu, kad bi
sunce pripeklo, vrućina se na balkonu i u naslonjači, i pored najlakše odeće i suncobrana,
jedva mogla izdržati, i bilo je dama koje su se već onda uletile i dolazile na prvi doručak u
muslinskim haljinama. Njih je donekle izvinjavala osobenost ove klime koja je lako mogla
da izazove pometnju, ispreturavši meteorološki godišnja doba; ali je u njihovoj
nesmotrenosti bilo mnogo i kratkovidosti i nedostatka mašte, one gluposti brzopletih
stvorova koji ne mogu zamisliti da opet može biti drukčije, a najviše je bilo žudnje za
promenom i nestrpljivosti koja pomaže da se utuče vreme: bio je mart, to znači proleće,
znači gotovo isto što i leto; i one su iz ormara vadile muslinske haljine da bi se u njima
pokazale pre nego što naiđu jesenji dani. A jesen se u neku ruku bila pojavila. U aprilu su
naišli sumorni, vlažni i hladni dani; neprekidne kiše prelazile su u sneg, u novu snežnu
mećavu. Prsti su se kočili u lođi, oba pokrivača od kamilje dlake opet su počela da vrše svoju
dužnost, nije mnogo trebalo pa da se posegne za krznenim vrećama; uprava je odlučila da
loži i svako se jadao da ga je proleće obmanulo. Pred kraj meseca bilo je sve gusto zavejano
snegom; ali onda je došao južni vetar koji su iskusni i osetljivi gosti predskazali i predosetili:
gospođa Šter, kao i gospođica Levi sa bojom slonove kosti, a ne manje i udovica Hesenfeld
osetile su ga jednovremeno pre nego što se još najmanji oblačić pojavio iznad vrha
Granitnog brega na jugu. Gospođa Hesenfeld bila je spremna da odmah grčevito zaplače,
Levi je legla u postelju, a gospođa Šter je, razgolitivši ćudljivo svoje zečje zube, svakog časa

davala izraza svome sujevernom strahovanju da će je zaliti krv, jer se govorilo da južni vetar
donosi i izaziva krvoliptanje. Nastalo je neverovatno toplo vreme, prestalo se ložiti, noću su
se balkonska vrata ostavljala otvorena, pa ipak je ujutru bilo u sobi jedanaest stepeni; sneg se
silno topio, postao je jednobojan, propustljiv i šupljikav, slegao se gde je bio u gomili,
izgledalo je da se zavlači u zemlju. Svuda se čulo kapanje, curenje i žuborenje,
prokapljivanje i stropoštavanje u šumi, a po ulicama je iščezavao lopatama zgrnuti sneg i
gubili se snežni ćilimovi na livadama, iako su mase bile isuviše velike da bi brzo iščezle.
Bilo je čudesnih pojava, prolećnih iznenađenja na stazama u dolini, kao iz priče, dotle
neviđenih. Ovde se prostirala široka livada — u pozadini je štrčala kupa Švarchorna, sva još
u snegu; desno, u blizini, takođe još dubokim snegom zavejani Skaleta-glečer. I ostali teren
sa ponekim stogom sena bio je još u snegu, iako je snežni pokrivač bio već tanak i rehav,
ispresecan ovde-onde džombastim i tamnim izbrešcima, išaran svuda suhom travom. Ali, po
mišljenju šetača, livada je bila nekako nepravilno zavejana snegom, u daljini, prema
šumovitim stranama, bio je sneg gušći, a napred, pred očima posmatrača, bila je trava još
zimski suva, ružne boje, samo još poprskana snegom u vidu bobica i cvetića... Zagledali su
izbliže, saginjali se zadivljeni — to nije bio sneg, to su bili cvetovi, visibabe, cvetni sneg,
čašice sa kratkim drškama, bele i bledoplavičaste; iz podvodnoga tla livada izniklo je, na
časnu reč, milionima šafrana, tako gusto da se lako moglo pomisliti da je to sneg, u kome se
on dalje gubio i od koga ga je bilo teško razlikovati.
Smejali su se svojoj zabludi, smejali se od radosti ovom čudu koje su gledali, ovom
ljupkom, bojažljivom podražavanju i prilagođavanju organskog života koji tek što se odvažio
da se opet pomoli. Brali su cvetove, posmatrali ih i ispitivali njihove nežne oblike, kitili
njima svoje rupice za dugmad, nosili ih kući, stavljali ih u čaše po svojim sobama; jer je
neorganska ukočenost doline bila duga, — duga, iako je bila zabavna.
Ali je po tom cvetnom snegu napadao pravi sneg, a istu su sudbinu doživele i plave
soldanele, kao i žuta i crvena jagorčevina, koje su se posle visibaba pojavile. Da, teško je