Page 257 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 257

organskog života, mesnate po svojoj prirodi, vrlo bliske životinjskom carstvu — u njihovoj
        građi  ima  proizvoda  životinjske  izmene  materije,  belančevina,  glikoze,  dakle  najbitnijih
        animalnih sastojaka. A dr Krokovski je govorio o jednoj gljivi koja je još iz klasičnog doba
        bila čuvena zbog svog oblika i snage koja joj se pripisivala, — o jednom smrčku u čijem se
        latinskom imenu nalazio pridev impudicus i čiji je oblik podsećao na ljubav, a miris na smrt.
        Jer impudicus na upadljiv način širi oko sebe miris leša kad sa njegovog zvonastog šešira
        kaplje zelenkasta tegljiva sluz koja ga pokriva i koja je nosilac spora. Ali kod neobaveštenog
        sveta gljiva još i danas važi kao ljubavno sredstvo.
            Ali, za dame je to bilo malo grubo, po mišljenju državnog pravobranitelja Paravana, koji
        je,  moralno poduprt savetnikovom propagandom, ovde  izdržavao topljenje snega. A i
        gospođa  Šter,  koja  je  takođe  časno  izdržala  i  junački  odolevala  svakom  iskušenju  da
        svojevoljno otputuje, izjavila je za stolom da je dr Krokovski danas ipah bio »opskuran« sa
        svojom  klasičnom  gljivom.  »Opskuran«,  rekla  je  nesrećnica,  degradirajući  svoju  bolest
        takvim omaškama za koje je teško naći pravu reč. Ali ono čemu se Hans Kastorp čudio beše
        to što je Joahim učinio aluziju na dr Krokovskog i njegovu botaniku; jer, pravo govoreći,
        njih dvojica su isto tako malo govorili o analitičaru kao i o ličnosti Klavdije Šoša ili Marusje,
        — oni ga nisu spominjali već su radije ćutanjem prelazili preko njegove ličnosti i rada. A sad
        je  Joahim  pomenuo  asistenta  mrzovoljno,  kao  što  je  uostalom  vrlo  mrzovoljno  zvučala  i
        njegova napomena da on neće sačekati pun rascvat livada. Dobri Joahim je gubio, izgleda,
        malo-pomalo svoju uravnoteženost; njegov glas je pri govoru podrhtavao od razdraženosti,
        on u  pogledu blagosti  i uzdržljivosti nije nipošto bio onaj stari Joahim. Da li  mu je

        nedostajao miris pomorandže? Da li ga nije do očajanja dovelo šegačenje sa Gafki-brojem?
        Ili nije mogao sam sa sobom da bude načisto: da li da sačeka jesen ili da ode na svoju ruku?
            U  stvari  je  bilo  još  i  nešto  drugo  što  je  izazivalo  ovo  razdražljivo  podrhtavanje  u
        Joahimovom  glasu  i  zbog  čega  je  on  gotovo  podsmešljivim  tonom  spomenuo  skorašnje
        botaničko predavanje. O tom nečem nije znao Hans Kastorp ništa, ili, bolje rečeno, on nije
        znao da Joahim nešto o tome zna, jer on sam, koji uvek uspeva da se izvuče, koji je večita
        briga života i pedagogike, on je vrlo dobro znao šta je u stvari. Jednom reči, Joahim je svome
        rođaku u izvesnim stvarima ušao u trag; on ga je prilikom jedne izdaje i nehotice slušao,
        prilikom jedne izdaje slične onoj koju je skrivio na dan poklada, — prilikom jednog novog
        neverstva koje je bilo utoliko teže što nije bilo sumnje da Hans Kastorp to neverstvo stalno
        vrši.
            U večito jednoliki ritam vremenskog toka, u ustaljeni raspored normalnog dana, dana koji
        je  bio uvek  isti, koji  je  samom  sebi  bio tako sličan da  se  lako  mogao  zameniti i izazvati
        pometnju, koji je bio identičan sa sobom i predstavljao jednu ustaljenu večnost, tako da je
        teško bilo shvatiti kako bi takav dan mogao doneti neke promene, — u neprikosnoveni red,
        dakle, spadalo je, kao što se svako seća, i to što je dr Krokovski, između pola četiri i četiri
        sata posle podne, obilazio sve sobe, što znači sve balkone, od jedne stolice do druge. Koliko
        li se puta ponovio taj berghofski normalni dan, računajući od onog dalekog dana kad se Hans
        Kastorp u svom horizontalnom položaju naljutio što ga je asistent zaobišao, ne osvrćući se na
        njega! Davno je od nekadašnjeg  gosta  postao  drug. Dr Krokovski ga je prilikom svoje
        kontrolne posete čak često oslovljavao tim imenom, i mada je — kako je Hans Kastorp u
        razgovoru sa Joahimom ocenio  —  ta  vojnička  reč  (čiji  je  glas  r  Krokovski  izgovarao  na
        egzotičan način, udarajući samo jedanput jezikom o prednje nepce) odvratno pristajala celom
        izrazu njegovog lica, ipak je ta reč dosta dobro odgovarala lekarevoj temeljnoj, muški vedroj
        prirodi,  samo  što  je  povoljan  utisak  opet  na  izvestan  način  kvarilo  njegovo  crnpurasto
        bledilo, u kome je uvek bilo nečeg podozrivog.
   252   253   254   255   256   257   258   259   260   261   262