Page 249 - Thomas Mann - Čarobni breg

iz Bremena nekoliko stotina komada »Marija Mančini«, vrlo sam zavoleo tu marku, u
svakom pogledu mi je simpatična. Cena je, razume se, sa carinom i poštarinom prilično
osetljiva, i ako me uskoro, gospodine savetniče, opet primorate na neki veći izdatak, ja mogu
na kraju krajeva da se opredelim i za neki ovdašnji duvan — u izlozima se mogu videti
sasvim lepe stvari. Tom prilikom smo smeli da razgledamo i vaše slike, kao sad da ih
gledam, pričinile su mi veliko uživanje — bio sam prosto zbunjen kad sam video šta vi sve
radite uljanom bojom, ja se ne bih na tako šta nikad odvažio. Tada smo videli i portret
gospođe Šoša, sa onom vanredno naslikanom kožom — smem slobodno reći da sam bio
oduševljen. U to vreme nisam još poznavao model, samo iz viđenja, po imenu. Posle, pred
sam njen odlazak, imao sam još prilike i lično da je upoznam.«
»Ta šta kažete!« odvrati savetnik, onako — ako je dopušteno unatrag se vraćati — kao što
je odgovorio kad mu je Hans Kastorp pre svog prvog pregleda saopštio da ima i malo
groznice. I ništa dalje nije rekao.
»Da, zaista«, potvrdi Hans Kastorp. »Zna se da ovde gore nije baš tako lako napraviti
poznanstvo, ali se kod gospođe Šoša i mene u poslednjem času ipak još tako nešto dogodilo i
podesilo, mi smo u razgovoru...« Hans Kastorp povuče vazduh kroz zube. Dobio je injekciju.
»Fff!« učini on korak unazad. »Mora da ste slučajno, gospodine savetniče, neki važan živac
pogodili. Ah, to užasno boli. Hvala, malo masaže će popraziti stvar... U razgovoru smo se
bliže upoznali.«
»Tako! — No?« učini savetnik. On je to zapitao klimnuvši glavom, sa izrazom čoveka
koji očekuje veliko priznanje, pa zato, naviknut već na to, samim pitanjem daje svoju

saglasnost na očekivanu pohvalu.
»Pretpostavljam da moje izražavanje na francuskom nije teklo baš tako glatko«, izmicao
je Hans Kastorp. »Odakle najzad i da ga znam. Ali se čovek u pravi čas priseti neke reči, pa
je sa našim sporazumevanjem ipak išlo sasvim dobro.«
»Verujem. No?« ponovi savetnik svoje pitanje i dodade sa svoje strane: »Fino, zar ne?«
Zakopčavajući okovratnik od košulje, stajao je Hans Kastorp raširenih nogu i laktova, s
licem okrenutim tavanici.
»Nema tu najzad ničega novog«, reče on. »U nekoj banji žive dve osobe ili čak i dve
porodice nedeljama pod istim krovom, a ipak su na rastojanju. Jednog dana dođe do
poznanstva, iskreno se jedno drugom dopadnu, a u isto vreme se pokaže da se jedna strana
već spremila da otputuje. Čovek, mislim, često dolazi u priliku kad mora da zažali što se
ovako dešava. I onda poželim da se bar veza sačuva, da čujemo nešto jedno o drugom,
mislim preko pisma. Ali gospođa Šoša...«
»No, ona to zacelo neće?« nasmeja se savetnik dobroćudno.
»Ne, nije htela ni da čuje. Zar ni vama nikad ne piše gde sad živi?«
»Bože sačuvaj«, odgovori Berens. Njoj to ne pada na pamet. Prvo zbog lenosti, a onda,
kako da piše? Ja ruski ne umem da čitam — natucam po koju reč kad me nevolja natera, ali
pročitati ne mogu ni jedne reči. A sigurno ni vi. Istina, mačkica vrlo ljupko mauče na
francuskom, pa i na književnom nemačkom jeziku, ali da piše — to bi je dovelo u najveću
nepriliku. Pravopis, dragi prijatelju! Moramo se, mladiću, nekako utešiti. Ona se s vremena
na vreme opet vraća ovamo. Kao što rekoh, tu je u pitanju tehnika, temperament. Ima ih koji
s vremena na vreme otputuju, pa opet moraju da se vrate, a ima ih koji odmah ostanu toliko
da nemaju potrebe da ponovo dolaze. Ako vaš rođak otputuje, može se lako dogoditi da vi
još doživite njegov svečani povratak. Recite mu to slobodno.«
»Pa šta mislite, gospodine savetniče, dokle ja...«