Page 248 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 248
stajala ni u kakvom pravom odnosu prema lokalnom nalazu. »Pa vi ste, dragi prijatelju«, reče
on, »jače zaraženi nego što bi se moglo naslućivati. Pokušaćemo sa injekcijama. To će vam
dobro činiti. Za tri-četiri meseca vi ćete se opet osećati kao riba u vodi, ako bude sve išlo
prema mojim predviđanjima.« Tako se desilo da je Hans Kastorp sada dvaput nedeljno,
sredom i subotom, odmah posle jutarnjih kratkih šetnji, morao da silazi u »labor«, da bi
primio ubrizgavanja.
Oba lekara su davala ovaj lek, čas jedan čas drugi, ali je savetnik to činio kao virtuoz,
jednim naglim pokretom, na taj način što je pri ubodu odmah puštao mlaz. Nije se, uostalom,
mnogo brinuo gde će da ubode, tako da je bol ponekad bio vraški oštar i mesto uboda još
dugo ostajalo otvrdlo i upaljeno. Sem toga, injekcija je jako iznuravala ceo organizam,
potresajući nervni sistem kao kakav silovit sportski podvig a to je bio dokaz njenog snažnog
dejstva, koje se ogledalo i u tome što se neposredno, za časak, temperatura čak i podizala;
savetnik je to unapred kazao i tako se odista i dogodilo, po pravilu, da se ništa nije moglo
zameriti pojavi na koju je pacijent unapred pripremljen. Procedura se brzo svršavala čim se
jednom dođe na red. Dok bi okom trepnuo, bolesnik je već imao protivotrov pod kožom
butine ili ruke. Ali, nekoliko puta, kad se savetnik pokazao raspoložen i od duvana
neošamućen, dolazilo je prilikom injekcije do malog razgovora s njim, koji je Hans Kastorp
umeo otprilike ovako da vodi:
»Ja se i sada rado sećam našeg prijatnog razgovora pri kafi, kod vas, gospodine savetniče,
prošle godine u jesen i razmišljam kako se to slučajno dogodilo. Baš juče, ili će biti koji dan
ranije, podsetio sam na to svog rođaka...«
»Gafki sedam«, reče savetnik. »Poslednji rezultat. Mladi čovek neće pa neće da se
oslobađa otrovnih klica. I uz to me još nikad nije tako izmrcvario i namučio kao onomad:
hoće ludo dete da ode odavde i da se igra sabljom. Jadikuje na sav glas zbog svojih pet
četvrtgodišta, kao da su večnost. Hoće da ode kako bilo da bilo — govori li i vama o tome?
Treba i sami da utičete na njega i to odlučno! Čovek će da zaglavi ako pre vremena počne da
guta vašu blagorodnu maglu, tamo gore, desno. Ovakav vojničina i ne mora imati mnogo soli
u glavi, ali vi, kao staloženiji, vi biste ga morali urazumiti pre nego što učini glupost.«
»Ja to i radim, gospodine savetniče«, odgovori Hans Kastorp, ne ispuštajući nit
razgovora. »Češće to činim, kad god mu se jave takve želje, i mislim da će se opametiti. Ali
primeri koje ima pred očima nisu uvek najbolji i to kvari posao. Uvek neko odlazi — odlazi
u ravnicu, na svoju ruku i bez odobrenja, ali se to radi tako svečano kao da je u pitanju
istinski odlazak, i u tome ima nečeg zavodljivog za slabije karaktere. Nedavno je na primer...
ko je ono još nedavno otputovao? Jedna dama iz onog boljeg ruskog društva, madam Šoša. U
Dagestan, kako se priča. Ne znam kakva je klima u Dagestanu, svakako da je manje
nepovoljna nego gore pored vode. Ali to je ipak po našem shvatanju ravnica, iako je možda i
bregovita, uzevši čisto geografski, u tome nisam tako potkovan. Kako onda da živi čovek
ovde, neizlečen, kad nedostaju osnovni pojmovi i kad niko ne zna kakav je ovde gore red i
čega se treba pridržavati pri ležanju i merenju? Uostalom, ona će ionako da se vrati, rekla mi
je to jednom prilikom. Kako smo uopšte došli na razgovor o njoj? — Da, onda smo vas
zatekli u vrtu, gospodine savetniče, ako se sećate, to jest vi ste zatekli nas, jer mi smo sedeli
na klupi, znam još i sad na kojoj, mogao bih tačno da vam je označim, sedeli smo i pušili.
Upravo ja sam pušio, jer moj rođak iz nepojmljivih razloga ne puši. A i vi ste baš pušili, i
sećam se kako smo ponudili jedan drugom svoje marke — vaša brazilijanka mi je odlično
prijala, samo što čovek mora s tim cigarama da se ophodi kao sa mladim konjima, inače
može da nagrabusi, kao vi onda sa ona dva mala importa, kad ste se zagrcnuli i hteli da
odskakućete. Sad se možemo smejati kad se sve dobro svršilo. Ja sam tu skoro opet poručio