Page 248 - Thomas Mann - Čarobni breg
P. 248

stajala ni u kakvom pravom odnosu prema lokalnom nalazu. »Pa vi ste, dragi prijatelju«, reče
        on, »jače zaraženi nego što bi se moglo naslućivati. Pokušaćemo sa injekcijama. To će vam
        dobro činiti. Za tri-četiri meseca vi ćete se opet osećati kao riba u vodi, ako bude sve išlo
        prema  mojim  predviđanjima.«  Tako  se  desilo  da  je  Hans  Kastorp  sada  dvaput  nedeljno,
        sredom  i  subotom,  odmah  posle  jutarnjih  kratkih  šetnji,  morao  da  silazi  u  »labor«,  da  bi
        primio ubrizgavanja.
            Oba lekara su davala ovaj lek, čas jedan čas drugi, ali je savetnik to činio kao virtuoz,
        jednim naglim pokretom, na taj način što je pri ubodu odmah puštao mlaz. Nije se, uostalom,
        mnogo brinuo gde će da ubode, tako da je bol ponekad bio vraški oštar i mesto uboda još
        dugo  ostajalo  otvrdlo  i  upaljeno.  Sem  toga,  injekcija  je  jako  iznuravala  ceo  organizam,
        potresajući nervni sistem kao kakav silovit sportski podvig a to je bio dokaz njenog snažnog
        dejstva, koje se ogledalo i u tome što se neposredno, za časak, temperatura čak i podizala;
        savetnik je to unapred kazao i tako se odista i dogodilo, po pravilu, da se ništa nije moglo
        zameriti pojavi na koju je pacijent unapred pripremljen. Procedura se brzo svršavala čim se
        jednom  dođe  na  red.  Dok  bi  okom  trepnuo, bolesnik  je  već  imao  protivotrov  pod  kožom
        butine  ili ruke. Ali, nekoliko puta, kad se savetnik pokazao raspoložen  i od  duvana
        neošamućen, dolazilo je prilikom injekcije do malog razgovora s njim, koji je Hans Kastorp
        umeo otprilike ovako da vodi:
            »Ja se i sada rado sećam našeg prijatnog razgovora pri kafi, kod vas, gospodine savetniče,
        prošle godine u jesen i razmišljam kako se to slučajno dogodilo. Baš juče, ili će biti koji dan

        ranije, podsetio sam na to svog rođaka...«
            »Gafki  sedam«,  reče  savetnik.  »Poslednji  rezultat.  Mladi  čovek  neće  pa  neće  da  se
        oslobađa otrovnih klica. I uz to me još nikad nije tako izmrcvario i namučio kao onomad:
        hoće  ludo  dete  da  ode  odavde  i  da  se  igra  sabljom.  Jadikuje  na  sav  glas  zbog  svojih  pet
        četvrtgodišta, kao da su večnost. Hoće da ode kako bilo da bilo — govori li i vama o tome?
        Treba i sami da utičete na njega i to odlučno! Čovek će da zaglavi ako pre vremena počne da
        guta vašu blagorodnu maglu, tamo gore, desno. Ovakav vojničina i ne mora imati mnogo soli
        u glavi, ali vi, kao staloženiji, vi biste ga morali urazumiti pre nego što učini glupost.«
            »Ja  to  i  radim,  gospodine  savetniče«,  odgovori  Hans  Kastorp,  ne  ispuštajući  nit
        razgovora. »Češće to činim, kad god mu se jave takve želje, i mislim da će se opametiti. Ali
        primeri koje ima pred očima nisu uvek najbolji i to kvari posao. Uvek neko odlazi — odlazi
        u  ravnicu,  na  svoju ruku  i bez odobrenja,  ali  se  to  radi  tako svečano kao  da  je  u  pitanju
        istinski odlazak, i u tome ima nečeg zavodljivog za slabije karaktere. Nedavno je na primer...
        ko je ono još nedavno otputovao? Jedna dama iz onog boljeg ruskog društva, madam Šoša. U
        Dagestan,  kako  se  priča.  Ne  znam  kakva  je  klima  u  Dagestanu,  svakako  da  je  manje
        nepovoljna nego gore pored vode. Ali to je ipak po našem shvatanju ravnica, iako je možda i
        bregovita, uzevši čisto geografski, u tome nisam tako potkovan. Kako onda da živi čovek
        ovde, neizlečen, kad nedostaju osnovni pojmovi i kad niko ne zna kakav je ovde gore red i
        čega se treba pridržavati pri ležanju i merenju? Uostalom, ona će ionako da se vrati, rekla mi
        je to jednom prilikom. Kako smo uopšte došli na razgovor o njoj?  —  Da, onda smo vas
        zatekli u vrtu, gospodine savetniče, ako se sećate, to jest vi ste zatekli nas, jer mi smo sedeli
        na klupi, znam još i sad na kojoj, mogao bih tačno da vam je označim, sedeli smo i pušili.
        Upravo ja sam pušio, jer moj rođak iz nepojmljivih razloga ne puši. A i vi ste baš pušili, i
        sećam se kako smo ponudili jedan drugom svoje marke — vaša brazilijanka mi je odlično
        prijala, samo što čovek mora s tim cigarama da se ophodi kao sa mladim konjima, inače
        može da nagrabusi, kao vi onda sa ona dva mala importa, kad ste se zagrcnuli i hteli da
        odskakućete. Sad se možemo smejati kad se sve dobro svršilo. Ja sam tu skoro opet poručio
   243   244   245   246   247   248   249   250   251   252   253