Page 246 - Thomas Mann - Čarobni breg

pominjemo onaj koji će i leti svakog meseca da napada, ali se neće održati. U svakom
slučaju, godišnja prekretnica je obećavala da će u najkraćem vremenu biti vrlo velikih
promena, jer od one pokladne noći, had je Hans Kastorp pozajmio od gospođe Šoša olovku,
pa joj tu olovku posle vratio i na izraženu želju mesto nje dobio nešto drugo, neki poklon
radi sećanja, koji je nosio u džepu, proteklo je bilo već šest nedelja — dvaput više nego što je
Hans Kastorp prvobitno hteo ovde gore da ostane.
Zaista, šest nedelja je proteklo od one večeri kad se Hans Kastorp upoznao sa gospođom
Klavdijom Šoša i potom vratio u svoju sobu zadocnivši isto onoliko koliko i besprekorni
Joahim pri povratku u svoju sobu; šest nedelja je prohujalo od idućeg dana koji je doneo
sobom odlazak gospođe Šoša, njen odlazak ovoga puta, njen privremeni odlazak u Dagestan,
sasvim istočno preko Kavkaza. Da je ovaj odlazak privremene prirode, da je odlazak samo za
ovaj put, da gospođa Šoša namerava da se vrati, neodređeno kad, ali da jednom hoće i mora
da se vrati, o tome je Hans Kastorp imao uverenja, direktna i usmena, koja nisu pala u onom
saopštenom dijalogu što se vodio na tuđem jeziku, nego u ono sa naše strane nemo
međuvreme, tokom koga smo prekinuli vremenski vezani tok naše pripovetke i ostavili da
vlada čisto vreme. Mladi čovek je svakako ona uveravanja i obećanja dobio pre nego što se
vratio u br. 34, jer idućeg dana nije više ni reči progovorio sa gospođom Šoša; jedva ako ju je
video, ako ju je dvaput izdaleka video: za vreme ručka, kad je u čohanoj suknji i belom
vunenom sviteru, uz tresak staklenih vrata i ljupko se prikradajući, još jednom došla do stola.
Toga trenutka njemu je srce pod grlom zaigralo i samo ga je oštro oko gospođice Engelhart
sprečilo da ne pokrije lice rukama. Zatim ju je video posle podne, u tri časa, prilikom njenog

odlaska. On tome odlasku nije prisustvovao, ali ga je posmatrao sa prozora u hodniku, s koga
se mogao videti prilaz za kola.
Sve se odigralo onako kako je to Hans Kastorp već više puta imao prilike da vidi otkako
je ovde gore: saonice ili kola zaustave se na rampi, kočijaš i sluga privezuju kofere, pred
glavnim ulazom iskupe se gosti lečilišta, prijatelji onoga koji, izlečen ili neizlečen, da bi
živeo ili umro, kreće natrag u ravnicu, a ima i takvih koji nedopušteno ostave posao i dođu
samo zato da bi događaj i na njih ostavio utisak; pojavi se i jedan gospodin u geroku od
strane Uprave, ponekad se čak i lekari okupe, i onda iziđe putnik — ponajčešće radosna lica,
pozdravljajući ljubazno one što uokolo stoje i ostaju, za trenutak živo uzbuđen događajem...
Ovaj put je taj putnik bila gospođa Šoša. Izišla je nasmejana, sa rukama punim cveća, u
dugačkom, grubom, krznom postavljenom putničkom kaputu, sa velikim šeširom, u pratnji
gospodina Buligina, njenog konkavnog zemljaka koji će jedan deo puta s njom da putuje. I
ona je izgledala radosno uzbuđena, kao svaki onaj ko je odlazio, — već usled same promene,
sasvim nezavisno od toga da li se putuje po lekarskom odobrenju ili se boravak prekida zato
što je postao očajno nepodnošljiv, na sopstvenu odgovornost i sa nemirnom savešću.
Zarumenjena u licu, ona je stalno čavrljala, verovatno na ruskom jeziku, dok su joj kolena
obavijali krznenim pokrivačem... Na ispraćaj su došli ne samo zemljaci gospođe Šoša i njeni
drugovi za stolom nego i mnogobrojni drugi gosti. Doktor Krokovski pokazivao je uz svež
osmeh svoje žute zube u bradi; cveća je još više pristizalo; stara tetka joj je poklonila
konfekta, »konfektića«, kako je imala običaj da kaže, to jest ruske marmelade; tu je stajala
nastavnica, pa Manhajmljanin. Ovaj poslednji je, malo poizdalje, setno motrio, a bolan
pogled mu je skliznuo uz kuću gde je ugledao Hansa Kastorpa na prozoru hodnika i tužno se
na njemu zadržao... Dvorski savetnik Berens nije se pokazao; očevidno se s putnicom već
oprostio privatno, drugom prilikom... Onda su, uz mahanje i povike iskupljenih, konji pošli i
kako su saonice naglo krenule, zavalila se ona gornjim delom tela na jastuke i kose oči
gospođe Šoša još jednom su s osmehom preletele pročelje kuće Berghof i zadržale se delić