Page 245 - Thomas Mann - Čarobni breg

razgovoru sa svojim rođakom, pa čak i za trpezom. »Meni je dosta, ne dopuštam da me i
dalje drže za budalu«, govorio je on glasno i krv bi mu se popela u tamno preplanulo lice.
»Pre četrnaest dana imao sam Gafki br. 2, tričarija, najbolji izgledi, a danas br. 9, tušta i tma;
o ravnici više ni govora. Neka onda đavo bude pametan u kakvom je stanju bolesnik, to je
neizdržljivo.
Gore na Šacalpu leži jedan čovek, neki Grk, seljak, poslali su ga ovamo iz Arkadije,
poslao ga neki agent — beznadežan slučaj, ima galopirajuću, svaki dan se može očekivati
kraj, a taj čovek nikad u životu nije imao bacila u ispljuvku. Naprotiv, debeli belgijski
kapetan, koji je otišao odavde zdrav kad sam ja ovamo došao, bio je Gafki br. 10, kod njega
je prosto vrvelo od bacila, a pri tom je imao samo neznatnu kavernu. Šta će mi Gafki!
Učiniću ja tome kraj i otići ću kući, pa makar umro!« Tako Joahim; i svi su bili bolno
potišteni gledajući blagog, staloženog mladog čoveka u tom pobunjeničkom raspoloženju.
Pri ovoj Joahimovoj pretnji da će sve napustiti i otputovati u ravnicu, Hans Kastorp nije
mogao a da se ne seti izvesnih izjava koje je on na francuskom čuo sa treće strane. Ali on je
ćutao; zar da istakne rođaku svoju strpljivost za primer, kao što je to uradila gospođa Šter,
koja je Joahima zaista opomenula da se tako opako ne inati nego da bude krotak i da se
ugleda na postojanost koju ona, Karolina, pokazuje ovde gore, uporno se odričući
zadovoljstva da u svome domu u Kanštatu, po miloj volji gazduje — samo da bi se jednom
svome mužu vratila kao potpuno, temeljito zdrava supruga. Ne, to Hans Kastorp nije mogao,
pogotovo što ga je, od poklada, pred Joahimom grizla savest; drugim rečima: njegova savest
mu je govorila da Joahim u onome o čemu njih dvojica nisu govorili, ali što je Joahimu

svakako bilo poznato, vidi nešto nalik na izdaju, dezerterstvo i neverstvo, a to se odnosilo na
ona dva okrugla smeđa oka, na onu volju za smejanjem i kad se nema dovoljno razloga i na
onaj miris od pomorandže — čemu je on bio po pet puta dnevno izložen, ali pred čim je
strogo i pristojno obarao pogled na tanjir... Da, još u onom tihom protivljenju, kojim je
Joahim predusretao njegove spekulacije i aspekte o »vremenu«, mislio je Hans Kastorp da
vidi nešto od one vojničke pristojnosti, u kojoj je bilo prekora njegovoj savesti. Što se pak
tiče doline, debelim snegom zavejane zimske doline, kojoj je Hans Kastorp iz svoje odlične
naslonjače takođe upućivao, svoja metafizička pitanja, njeni vršci, ćuvici, njene strane i
mrkozeleno-crvenkaste šume stajale su nemo u večnom vremenu, prekrivene običnim
zemaljskim vremenom koje je tiho proticalo, čas zračeći u dubokom nebeskom plavetnilu,
čas obavijene dimom, čas po visovima crvenkasto zažarene suncem koje odlazi, čas u
dijamantski tvrdom svetlucanju za vreme čarobnih noći sa mesečinom, — ali vazda u snegu,
za čitavih šest nezapamćenih pa ipak brzo minulih meseca. I već su svi gosti izjavljivali da
ne mogu više da gledaju sneg, da ga se gade, da ga je već za vreme leta bilo dovoljno, ali sad
ove snežne mase gledati iz dana u dan, ove gomile, snežne jastuke, snežne obronke — to
prelazi ljudsku snagu, to je ubistvo za duh i osećanja. I gosti su stavljali obojene naočare,
zelene, žute i crvene, svakako da bi poštedeli oči, ali još više srce.
Zar su dolina i bregovi već šest meseca u snegu? Sedam! Vreme odmiče dok mi pričamo
— naše vreme, što ga namenjujemo ovoj pripoveci, kao i ono već daleko poodmaklo vreme
Hansa Kastorpa i njegovih po sudbini drugova tamo gore u snegu, a to vreme donosi sobom
promene. Sve je bilo na najboljem putu da se ispuni, onako kako je Hans Kastorp na dan
poklada, pri povratku iz »Mesta«, na brzinu predskazao, a što je Setembrinija naljutilo.
Istina, ne bi se moglo reći da je sunčeva prekretnica u neposrednoj blizini, ali Uskrs je već
prošao kroz belu dolinu, nizali su se aprilski dani, Duhovi su se mogli već sagledati, uskoro
će granuti proleće, i nastaće otapanje snega. Neće se topiti sav sneg, po glavicama na jugu,
po ispucalim stenama retikonskog planinskog lanca na severu uvek ga ponešto ostaje, da i ne