Page 244 - Thomas Mann - Čarobni breg

GLAVA ŠESTA

PROMENE

Šta je vreme? Tajna — nematerijalna i svemoćna. Uslov sveta pojava; kretanje povezano
i pomešano sa postojanjem tela u prostoru i njihovim kretanjem. Ali, zar ne bi bilo vremena
da nema kretanja? Ni kretanja da nema vremena? Upitaj se samo! Je li vreme funkcija
prostora? Ili obratno? Ili su oboje identični? Dobro se pripitaj! Vreme je aktivno, ono ima
glagolsko svojstvo, ono »urodi plodom«. Kakvim plodom? Promenom! Sada nije tada, ovde
nije tamo, jer između jednog i drugog leži kretanje. Ali, pošto je kretanje, kojim se meri
vreme, kružno i u sebi zatvoreno, onda takvo kretanje i takvu promenu možemo gotovo s
istim pravom smatrati kao mir i nepokretnost; jer se tada stalno ponavlja u sada, tamo u
ovde. Pošto, dalje, konačno vreme i ograničeni prostor ni uz najočajnije naprezanje čovek ne
može sebi da predstavi, on je odlučio da vreme i prostor »zamišlja« kao večne i beskonačne,
smatrajući očevidno da ovo polazi za rukom, ako i ne sasvim dobro, ipak nešto bolje. Ali, zar
ovo uvođenje večnog i beskonačnog, sa gledišta logike i računice, ne znači uništenje svega
ograničenog i konačnog, njihovo relativno svođenje na nulu? Da li je u večnom moguće
nizanje jednog za drugim, a u beskonačnom postojanje jednog pored drugog? Ako po nuždi
prihvatimo večno i beskonačno, kako se s time slažu pojmovi: udaljenost, pokret, promena,
pa i samo postojanje ograničenih tela u svemiru? To se svakako pripitaj!
Takva i slična pitanja vrzla su se Hansu Kastorpu po mozgu, koji se odmah po dolasku u
ove bregove pokazao sklon za ovakve indiskretnosti i zanovetanja. Ova pakosna, ali snažna
strast, kojoj je on od tog doba davao oduške, možda je njegov mozak naročito izoštrila u tom
pravcu i dala mu drskosti za ovakva cepidlačenja. Obraćao se takvim pitanjima samom sebi i

dobrom Joahimu i od nezapamćenih vremena debelim snegom zavejanoj dolini, premda ni
od jednog od ovih mesta nije mogao očekivati nešto što bi ličilo na odgovor — teško bi se
moglo kazati od koga od njih ponajmanje. Sebi je postavljao takva pitanja prosto zato što
nije znao da odgovori na njih. Joahim, sa svoje strane, nije nikako hteo da sudeluje u tome,
jer on — kako se jedne večeri Hans Kastorp na francuskom izrazio — nije mislio ni na šta
drugo sem na to kako će dole u ravnici biti vojnik, i zbog toga vodio ogorčenu borbu sa
nadom koja se čas približavala čas opet izazivački gubila u daljini. U poslednje vreme, on je
pokazivao volju da tu borbu dokrajči jednim silovitim gestom. Da, dobri, strpljivi, čestiti
Joahim, sušta zvaničnost i disciplina, podlegao je buntovničkim nastupima i žestoko napadao
»Gafki-skalu«, onaj sistem ispitivanja po kome se dole u laboratorijumu ili »laboru«, kako se
obično govorilo, istraživao i beležio stepen u kome je neki bolesnik zahvaćen bacilima: da li
se ti bacili u materiji koja se analizira nalaze samo tu i tamo ili u nebrojenom mnoštvu — to
je određivala Gafki-cifra i od nje je sve zavisilo. Jer ona je potpuno nevarljivo izražavala
izglede na ozdravljenje s kojima je mogao da računa njen nosilac; broj meseca ili godina,
koliko još neko mora da ostane, nije bilo teško prema njoj odrediti, počevši od kratkotrajne
polugodišnje posete pa naviše do presude »doživotno«, koja je, vremenski uzevši, dosta
često značila isuviše malo. Protiv ove Gafki-skale bunio se, dakle, Joahim, osporavajući
otvoreno njen autoritet — ne baš sasvim otvoreno, ne baš direktno da čuju oni na vrhu, ali u