Page 240 - Thomas Mann - Čarobni breg

vertueux, mais des aventuriers dans le mal, de vicieux, de grands pécheurs qui nous
enseignent à nous incliner chrétiennement devant la misère. Tout ça doit te déplaire
4
beaucoup, n’est-ce-pas?«
4 Morala? To te interesuje? E pa evo: čini nam se da moral treba tražiti ne u vrlini, to jest ne u razumu,
disciplini, dobrom vladanju i čestitosti — već pre na suprotnoj strani, hoću reći u grehu, u onom što nas
izlaže opasnosti, u onom što nam škodi, što nas upropašćuje. Čini nam se da je mnogo moralnije stradati, pa
čak i svesno se upropastiti, negoli čuvati se. Veliki moralisti nisu bili ljudi vrline, već pustolovi u zlu,
poročnici, veliki grešnici koji nas uče da se hrišćanski priklanjamo pred bedom. Sve ovo tebi se svakako
nimalo ne dopada, zar ne?
On je ćutao. I sad je sedeo kao u početku, sa ukrštenim nogama pod stolicom koja je
puckala, nagnut prema zavaljenoj ženi u trorogom šeširu od hartije, držeći između prstiju
njenu olovku — i plavim očima Hansa Lorenca Kastorpa gledao je od dole sobu koja se
ispraznila. Rasturilo se društvo. Klavir, u uglu koso prema njima, davao je od sebe samo još
tihe i isprekidane zvuke: bolesnik iz Manhajma svirao je na njemu samo jednom rukom, a
kraj njega je sedela nastavnica i prelistavala neke note koje je držala na krilu. Kad je prestao
razgovor između Hansa Kastorpa i Klavdije Šoša, pijanista sasvim prestade da svira i ruku
kojom je lako prelazio po dirkama položi na krilo, dok je gospođica Engelhart produžila da
gleda u note. Četiri osobe koje su još ostale od pokladnog društva sedele su nepomično.
Tišina je trajala više minuta. Pod njenim pritiskom, glave onoga para za klavirom spuštale su
se sve dublje i dublje, njegova ka klavijaturi, a glava gospođice Engelhart ka svesci s
notama. Najzad, kao da su se potajno dogovarali, oboje se u jedan mah pažljivo podigoše, i
namerno izbegavajući da pogledaju u onaj još zauzet ugao sobe, s glavama uvučenim u
ramena i s rukama kruto spuštenim niz telo, lagano, na prstima, Manhajmljanin i nastavnica
udaljiše se zajedno kroz čitaonicu.
»Tout le monde se retire«, reče gospođa Šoša. »C’étaient les derniers; il se fait tard. Eh
bien, la fête de carnaval est finie.« I ona podiže ruke da bi obema skinula šešir od hartije sa
svoje crvenkaste kose čije su vitice kao venac obavijale njenu glavu. »Vous connaissez les
1
conséquences, monsieur.«
1 Ceo svet se povlači... Ovi su bili poslednji; kasno je. E pa lepo, pokladna svečanost je završena. —
Vama je poznato šta sad dolazi, gospodine?
Ali Hans Kastorp to odbi, zatvorenih očiju, ne menjajući inače svoj položaj. On odgovori:
»Jamais, Clawdia. Jamais je ne te dirai vous, jamais de la vie ni de la mort, ako se tako
može reći — a trebalo bi da može. Cette forme de s’adresser à une personne, qui est celle de
l’Occident cultivé et de la civilisation humanitaire, me semble fort bourgeoise et pédante.
Pourquoi, au fond, de la forme? La forme, c’est la pédanterie elle-même! Tout ce que vous
avez fixé à l’égard de la morale, toi et ton compatriote souffrant, — tu veux sérieusement
que ça me surprenne? Pour quel sot me prends-tu? Dis donc, qu’est-ce que tu penses de
2
moi?«
2 Nikad, Klavdija. Nikad ti neću reći „vi", nikad dok sam živ, a i kad umrem...Taj način obraćanja jednoj
ličnosti, način koji vlada na obrazovanom Zapadu i među civiliziranim čovečanstvom, izgleda mi vrlo
malograđanski i cepidlački. Na krvju krajeva, čemu forma. Forma je samo cepidlačenje. Sve što ste ti i tvoj
bolesni zemljak utvrdili o moralu — zar ti ozbiljvo misliš da me to iznenađuje? Za kakvu me ti budalu
smatraš? Reci mi, molim te, šta ti misliš o meni?
»C’est un sujet qui ne donne pas beaucoup à penser. Tu es un petit bonhomme
convenable, de bonne famille, d’une tenue appétissante, disciple docile de ses précepteurs et
qui retournera bientôt dans les plaines, pour oublier complètement qu’il a jamais parlé en
rêve ici et pour aider à rendre son pays grand et puissant par son travail honnête sur le
3
chantier. Voilà ta photographie intime, faite sans appareil. Tu la trouves exacte, j’espère?«