Page 235 - Thomas Mann - Čarobni breg

»O, pa ja govorim nemački i na francuskom. C’est une sorte d’étude artistique et
10
médicale — en un mot: il s’agit des lettres humaines, tu comprends. Pa šta si rešila, hoćeš li
da igraš?« 10 To je neka vrsta umetničkog i medicinskog proučavanja — jednom reči, tiče se
humanističkih nauka, znaš.
»Ne, neću, to je detinjasto. En cachette des médecins. Aussitôt que Behrens reviendra,
1
tout le monde va se précipiter sur les chaises. Ce sera fort ridicule.«
1 Krišom od lekara. Čim se Bervns bude vratio, sve će da poleti na stolice. To će biti vrlo smešno.
»Zar imaš toliko veliki respekt od njega?«
»Od koga?« upita ga izgovarajući zamenicu kratko i stranački.
»Od Berensa.«
2
»Mais va donc avec ton Behrens! Nema ni mesta za igranje. Et puis sur le tapis.. . Hajde
da gledamo kako igraju.«
2 Prestani već sa tvojim Berensom! — A zatim, na ćilimu...
»Dobro, hajde da gledamo«, složi se on, i, bleda lica, poče da posmatra pored nje plavim
očima, sa umnim pogledom svoga dede, kako skakuću maskirani pacijenti ovde u salonu i
prekoputa u čitaonici. Nema sestra skakutala je sa Plavim Hajnrihom, a gospođa Salomon,
obučena kao muškarac, u fraku i s belim prsnikom, sa jako istaknutim grudima uštirkane
košulje, nagaravljenih brkova i s monoklom, okretala se u malim lakovanim cipelama sa
visokim potpeticama, koje su na čudan način virile iz crnih muških pantalona; ona je igrala
sa pjeroom čije su kao krv crvene usne sijale na belom licu a oči mu bile crvenkaste kao u
albino-kunića. Grk sa malim ogrtačem vitlao je svojim skladnim nogama u ljubičastom
trikou oko dekoltovanog i tamnosvetlucavog Rasmusena; državni tužilac u kimonu, žena
generalnog konzula Vurmbranta i mladi Genzer igrali su štaviše utroje, obgrlivši rukama
jedno drugo; a što se tiče Šterove, ona je igrala s metlom koju je pritiskala na grudi i čiji je
sirak milovala kao da je to kosa kakvog ljudskog stvora.
»Da, da gledamo«, ponavljao je Hans Kastorp mehanički. Govorili su tiho, glasom koji se
gubio u muzici. »Sedećemo ovde i gledaćemo kao u snu. Za mene je to, da znaš, kao neki
san što mi ovde sedimo, — comme un rêve singulièrement profond, car il faut dormir très
profondément pour rêver comme cela... Je veux dire: C’est un rêve bien connu, rêve de tout
1
temps, long, éternel, oui, être assis près de toi comme à présent voilà l’éternité.«
1 — kao neobično dubok san, jer čovek mora da bude u dubokom snu da bi tako sanjao. Hoću da kažem
da je to vrlo poznat san, san svih vremena, dug, večit, da, sedeti pored tebe, kao što ja sad sedim, eto to je
večnost.
»Poète!« reče ona. »Bourgeois, humanist e et poète,— voilà l’Allemand au complet,
2
comme il faut!«
2 Pesnik!... Malograđanin, humanist i pesnik — eto to je ceo Nemac, kakav treba da je.
»Je crains que nous ne soyons pas du tout et nullement comme il faut«, odgovori on.
3
»Sous aucun égard. Nous sommes peut-être siročad života, tout simplement.«
3 Bojim se da mi nigde i nikada nismo kakvi treba da smo... Ni u kom pogledu. Mi samo možda prosto...
»Joli mot. Dis-moi donc... Il n’aurait pas été fort difficile de rêver ce rêve-là plus tôt.
4
C’est un peu tard que monsieur se résout à adresser la parole à son humble servante.«
4 Lepa reč. Reci mi... Zar je bilo tako teško da se taj san sanja ranije? Gospodin se malo kasno odlučio
da oslovi svoju pokornu službenicu.
»Pourquoi des paroles?« reče on. »Pourquoi parler? Parler, discourir, c’est une chose bien
républicaine, je le concède. Mais je doute que ce soit poétique au même degré. Un de nos
5
pensionnaires, qui est un peu devenu mon ami, Monsieur Settembrini.. .«
5 Čemu reči?... Zašto govoriti? Govoriti, raspravljti, to je sasvim republikanski, priznajem. Ali sumnjam
da je isto toliko i pesnički. Jedan od naših gostiju s kojim sam se malo sprijatelmio, goapodin Setembrini...
6
»II vient de te lancer quelques paroles.«