Page 233 - Thomas Mann - Čarobni breg

I dok su oboje nagli glave nad olovkom, ona mu je objašnjavala jednostavni mehanizam
te pisaljke iz koje je, kad se zavrne, izlazio kao igla tanak grafit, verovatno tvrd i koji je
svakako jedva ostavljao traga.
Stajali su tako, blizu i nagnuti jedno prema drugom. Pošto je bio u večernjem odelu, nosio
je krut okovratnik i na njega je mogao da nasloni bradu.
»Maleno ali sopstveno«, reče on, čelo uz čelo s njom, u pravcu olovke, ne krećući
usnama, tako da usnene glasove nije ni izgovarao.
»O, pa ti si i duhovit«, odgovori ona nasmejavši se kratko, i uspravi se, dajući mu najzad
pisaljku. (Uostalom, sam bog bi znao kako je mogao da bude duhovit, pošto u glavi očevidno
nije imao ni kapi krvi.) »Hajde sad, pohitaj, nacrtaj, crtaj dobro, iscrtaj svoj dar!« I sama
duhovita, izgledalo je kao da ga goni od sebe.
»Ali ti još nisi crtala. I ti treba da crtaš«, reče on, gotovo izostavljajući u rečima r, i
ustuknu jedan korak kao privlačeći je.
»Ja?« ponovi ona opet sa izvesnim čuđenjem koje se, izgleda, više odnosilo na nešto
drugo negoli na njegov poziv. Donekle zbunjena, smešeći se, stajala je tako neko vreme, pa
zatim pođe za njim, kao namagnetisana, učinivši nekoliko koraka prema stolu sa punčom.
Međutim, tamo više nije bilo one živosti, interes za zabavu sasvim je splasnuo. Neko je
još crtao, ali nije više imao posmatrača. Kartoni su bili pokriveni raznim čudovištima, svako
je okušao svoju nesposobnost, kraj stola nije bilo skoro nikoga, utoliko pre što je sad nastalo
novo komešanje. Kad je primećeno da su lekari otišli, najednom je parola glasila: da se igra.
Odmah je sto sklonjen u stranu. Na vratima čitaonice kao i klavirske sobe postaviše stražu s

nalogom da odmah dâ znak da se zabava prekine, ako bi se opet pojavio »stari«, Krokovski
ili glavna sestra. Jedan mlad Sloven zasvira sa mnogo izraza na malom orahovom klaviru. U
nepravilnom krugu od stolica i fotelja, na kojima su sedeli posmatrači, prvi parovi počeše da
se okreću.
Mahnuvši rukom, kao da kaže »Putuj!«, Hans Kastorp se oprosti od stola koji su upravo
odnosili. Zatim bradom pokaza na slobodne stolice, pa onda na zaklonjeni ugao desno od
salonskih vrata. On ne reče ništa, možda zato što je muzika bila suviše jaka. Povuče jednu
stolicu — bila je to fotelja s drvenim naslonom, prekrivena somotom — za gospođu Šoša, i
stavi je na mesto koje je pre toga pokretom označio, a za sebe uze jednu pletenu stolicu sa
valjkastim naslonom za ruke, koja je sva puckala i škripela, na koju sede kraj nje, nagnut k
njoj, s rukama na naslonu, držeći njenu olovku u ruci, i s nogama povijenim pod stolicu. Ona
je pak sedela duboko zavaljena na sedištu od somota, kolena su joj bila uzdignuta, ali je ipak
prebacila nogu preko noge, i klatila visoko dignutim stopalom u crnoj lakovanoj cipeli više
koje se, pod isto tako crnim, svilenim čarapama, ocrtavao njen zglavak. Ispred njih su sedeli
drugi, ustajali da bi igrali i pravili mesta onima koji bi se umorili. Neprestano se dolazilo i
odlazilo.
»Ti imaš novu haljinu«, reče, da bi je mogao posmatrati, i ču kako mu ona odgovori:
»Novu? Ti izgleda dobro poznaješ moje toalete?«
»Zar nisam u pravu?«
»Jesi. Nedavno sam je ovde napravila, kod Lukačeka u selu. On mnogo radi za dame kod
nas. Dopada ti se?«
»Da, mnogo«, reče obuhvativši je još jednom pogledom, pa onda obori oči. »Hoćeš li da
igraš?« dodade.
»A da li bi ti hteo?« odgovori ona uzdignutih obrva, smešeći se, a on odgovori:
»Ja bih rado, ako se tebi igra.«